Непријатељ је, знам и видим, на широком простору, на ледини, као и ми, али сам се ја устремио само на једног: на оног коме дебело стабло служи као грудобран одакле сипа вреле митраљеске снопове, од којих моји војници не могу ни главу да подигну.

До митраљесца је, и то видим, његов помоћник који му ужурбано додаје пуне реденике. Не померам се с места, не гађам, не скрећем пажњу на себе, само нишаним, чекам онај тренутак да спојим мушицу на пушци с његовим челом… И таман помислим да сам га ухватио, да га имам, мој је, још само да лагано повучем обарач на карабину – кад се он, проклетник, помаче удесно и изгуби из мог видног поља.

Та ратна игра потраја неколико минута. За то време швапски војници, полегли по земљи гађају плотунима. Узвраћају моји војници, узвраћа читав батаљон, али некако слабашно, као да гађају насумце, боје се оног митраљесца… А он се стварно осоколио, на добром је месту, ако се који метак устреми према њему, зарије се у оно стабло.

На читавом том простору постоје само четири стабла: иза једног лежи он, тај митраљезац, а иза осталих швапски официри. Овамо, с наше стране – све голо. Борба у сусрету: ко се у часу сусрета где затекао, ту је и остао – обе су војске полегле по земљи и отвориле ватру.

Осећам како ми нерви трепере. Покушавам да се некако смирим. Шапућем: полако поднаредниче Димитријевићу, стишај узбуђење прислони карабин чврсто уз раме, држи га на нишану, па кад промоли главу – опали.

Тако говорим, а видим, лепо и јасно видим да немам на кога да опалим. Чујем само како митраљез штекће, везе сноп по сноп, чујем како оловна зрна зује и носе смрт

Смрт, збиља, коси, али се смрти не бојим- није ми ово прва битка, ако ме рани – неће ми бити прва рана, већ сам једну преболео… Ако ме усмрти нећу видети своје равно Косово и село Ливађе у коме сам се родио и где је, уочи рата требало да будем учитељ. Колико сам се смрти нагледао! Колико смо их сахранили за време колубарске битке! Па добро, ако је дошао и тај час – нека буде. Али, нека не буде одмах, овог тренутка, пре него што смакнем оног митраљесца… Као да сам се заинатио, као да је ово моја лична битка, лични обрачун са невидљивим Швабом иза стабла.

Знам где смо: ово је село Липа, у зору смо прешли реку Језаву, напред је Смедерево, а иза њега Дунав. Иза Дунава грувају швапски топови, гранате падају иза наших леђа. Добро је мислим, пребацују нас. Ако сада на добром месту имају осматрача, ако им јави да пребацују, да смање растојање за три стотине метара, готови смо – нико неће извући живу главу. Груну однекуд, Бог зна одакле, и наша артиљерија, али малаксало, па и она пребацује јер се онај стрељачки строј који је био пред нама не помаче с места.

Малаксао је, додуше, и њихов стрељачки строј: не иде ни код њих како треба – или немају више снаге, или им понестаје муниција.

Чујем, иза мојих леђа, како неко виче да треба похитати у помоћ петом пуку на који бесомучно кидишу Швабе… Знам да би тај пук требало да буде на левом крилу, али знам да би било погубно да се сада помакнемо с овог места – брзо би нас изрешетали.

Тај глас ме не узбуђује, као да ме се не тиче: ја имам свог непријатеља и док га не смакнем нећу се помаћи одавде… Митраљез поново заштекта, а митраљезац мало промоли главу – тек да види дејство својих рафала… Повукао сам обарач и јасно видео како је његова глава клонула… Мој је, значи, посред чела сам га треснуо… То сам и хтео: у чело.

Видео сам његовог помоћника како се немоћно осврће назад: чека, ваљда, да неко претрчи брисани простор и заузме место погинулог митраљесца… Држим и њега на нишану и чекам згодну прилику да и он мало промоли главу.

Уто сам шапатом чуо војника с моје леве стране: преносио је заповест команданта батаљона: припрема за јуриш. Само неколико тренутака и – јуриш! Пољем се разлеже наше: ура! Ура! Швабе припуцаше, али лишене помоћи оног митраљеза, окренуше леђа и стрмоглавише се према Дунаву.

Њихова артиљерија и даље грува, гранате се распрскавају близу нас и један шрапнел ме погоди у десну плећку. Осетих ужасан бол… Мислио сам да је дошао онај час, али ми више није било жао: ја сам добио битку. Своју битку.

Само недељу дана провео сам у крагујевачкој болници: ту сам сазнао да ми је зрно пробило плећку и да ме сматрају тежим рањеником… Дакле: нисам више способан за борбу док ме не излече… Али, пристизали су све тежи и тежи рањеници, па је нама, који смо могли да се крећемо, предложено да потражимо места у Чачку или у некој другој војној болници… Дадоше нам објаве и ми некако стигосмо до Чачка, али ни ту неће да нас приме – пуна болница тешких рањеника.

Препоручише ми, напослетку, да одем кући, на боловање. Тако сам се обрео у Приштини, у кући свога оца Станка, свештеника. Само после неколико дана и војска је кренула овим путем. Ту се, у ствари, сабирала и раздвајала: једна колона је кренула према Призрену, друга за Пећ и даље ка Црној Гори.

Кренуо сам и ја и своју јединицу нашао у једном шумарку близу Андријевице… Средином јануара 1916. године стигли смо до Валоне. Да не причам о успутним патњама – сви смо прошли кроз њих и сва су сведочења о њима иста… С Крфа сам упућен у Бизерту, где сам све време обучавао регруте.

Кад сам се, половином децембра 1918. године, вратио у Приштину, својој кући, сазнао сам за трагичну судбину мога оца: њега и калуђера Кирила, и још око 300 мештана, међу којима је било старих учитеља, чиновника, Бугари су одмах после нашег повлачења одвели у Сурдулицу и тамо побили. Мога оца и калуђера Кирила уморили су најгрознијом смрћу… Њихова једина кривица била је у томе што су волели свој народ.

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Духовни луг, Београд, 2015.)

loading...