Дурбинима претресамо шуму. Као да је пуста. А међутим, пушке наново запрашташе. На врху Ветреника, иза једне стене, појавише се неколицина и застадоше. Као да се Бугари чуде откуда овај прасак у долини када су они већ толико времена били мирни и спокојни.

— Сигурно су осматрачи артиљеријски — рече командант. — Запамтите правац.

Прасак топа одјекну… други, трећи, четврти… Сви смо у напону ишчекивања и осматрамо.

— Ено! — викну Лука.

При самом подножју угледасмо беличасте димове, према тамнозеленој позадини. А нешто мало изнад тих облачића од димова, осмотрисмо непријатељске ровове, као неку жућкасту пругу.

— Јави командиру да је подбацио! — наређује командант.

Пуцњи пушака су све чешћи… Тамо сигурно гину.
Отпоче дејство и једна батерија десно од нас. А и у даљини, негде лево, чује се топовска паљба. Батерије су гађале плотунима. У висини над нама лепршале су птице. Из оних села у подножју планине видимо мештане како беже… Одјекнуше два пушчана плотуна један за другим, а потом, наједном, осу се брза пушчана паљба, без предаха. Ваздух се усталаса.

Над нашим главама нешто заошину и тресну позади нас. Ми увукосмо главе у рамена. Сунце као да потамне. Наши се нерви растржу између осматрања и ишчекивања непријатељских граната. Одвикли смо се већ. Чује се… Људи узимају лагано дах, дисање нам застаде, граната звизну изнад наших глава и ми одахнусмо. Постали смо унезверени. У равници нигде заклона, а онај нас гледа у теме. Са висине као да се сручи олујина, али сада је гађао негде лево. Сигурно траже батерију. Нама је лакше. А напред митраљез као да пара, и чује се кркљање пушака. Изнад непријатељских ровова дигла се прашина од праска пушака, те се цела линија јасно оцртавала. Наши су већ подишли.

Командант пешадијског пука тражи да артиљерија отвори бржу ватру. Телефони се повезали и чује се страховита ларма.

— Ало шеста, шеста… Господине капетане, митраљез нас туче… Прва брдска повећај за двадесет пет!… Ало, ало!… По три разорном гранатом… Друга пољска, поправник… Господине капетане, зрна падају у батерију… Подбацило, повећај месни угао!… Ало, ало, ало!… Жица са осматрачницом прекинута… Лево, пет хиљадитих… По три, коси!… Рањен водник!… Разорном гранатом!…

Борба се развија и њена жестина се повећава, из часа у час, јер су људи пришли на домет. И онда што брже, што жешће. А и непријатељска артиљерија засипа другу пољску, да се она готово и не види од дима и прашине. И лево, и десно од нас, почиње да ври. Ама на један мах, чим смо се угледали.
Под врелим зрацима сунца, у устрепталој јари, водила се страшна могленска битка. Шуме су гореле, ливаде пламсале упаљене од разорних зрна и облаци дима ковитлали су над зажареним разбојиштем. Кроз дим и ватру јуришали су батаљони, пукови, освајајући стопу по стопу земље, натопљене људском крвљу. Као да је дошао смак света. А планине високе, избраздане јаругама. Огромно стење као да је из земље израсло. А у међупросторима густа шума. Требало је освајати сваки камен, свако дрво…

И последње резерве уведене су у борбу. Непријатељу даноноћно пристижу нова појачања. Борба је све мучнија и упорнија. Са оне стране фронта разнела се поражавајућа вест, српска армија васкрсла. Са северног фронта пристижу немачки пукови… Али тамо, иза оних врхова је наша земља, насилно отета. Наша… Људе је обузео фанатичан занос да се дочепају оних врхова, одакле се виде плава брда њихове домовине. Са том жељом гинули су. Стотинама, свакога дана.

Са гребена планинских куљали су Бугари као бујица. Наше чете и батаљоне пребацивали су с једнога краја на други, да би се зауставила њихова навала. Батерије су дељене и дејствовале по водовима. Пристизали су журно француски и енглески тешки топови. Планине су трештале од експлозија, јуришних усклика и јаука рањеника.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)

Advertisements