Нити сам знао где је батерија, нити сам познавао пут до ње. Када бих имао да јој предам неко саопштење јурио бих право у том правцу, преко ограда од камења, макар ишао и пешке. Али пошто ми је издато наређење да батерију доведем, то сам морао отварати добро очи, да ли је тај пут проходан и за топове.

Јурио сам галопом. Пут ме је водио све даље уназад. Мајко моја!… Они ће горе изгинути док ја пронађем ту батерију. Од овог мог лутања зависи можда опстанак пешадије, фронт и, на крају, могу још да будем крив за неуспех. Молио сам Бога да ми створи макар неку путању с леве стране, куда бих се упутио ка оној батерији. Пут скрете мало налево, али као за пакост, преда мном се указа нека ограда од наслаганог камења, и због тога пут је готово под правим углом био савијен надесно. Зауставих коња. Са висине видим свуда унаоколо само кратке њиве оивичене високом каменом оградом, понеко кржљаво дрво и шипражје. Назад ипак не могу. Онда напред! Ускоро сам наишао на једну раскрсницу. Скретох левим путем, који је, на радост моју, био управљен у правцу Катунца.

Коњ је бректао. Под другим приликама зажалио бих, али сад му још јаче зарих мамузе. Његов врат се белео од пене. Чуло се уједначено ударање копита о тврду земљу. Топал ваздух ме је запљускивао по лицу. На видику се указаше неке куће. Добро је. То је село Струпино. Потерао сам коња још брже. Куће су кровињаре, облепљене блатом. Украј зидова белели се шатори неке позадинске команде. Разапели су их иза кућа, да би се заклонили од оних са положаја.

Код првих кућа зауставих коња. Он издужи врат, да бих му опустио дизгине. Иза зида једне куће угледах једнога коморџију који је о дрво обесио заклано јагње и дере га.

— Је ли ово село Струпино?

— Не. Ово је Биџа-Махала.

— А село Струпино?

Он равнодушно слеже раменима, стави нож у уста, па поче да вуче затегнуту јагњећу кожу.

Опсовао сам га, гадно, као да ми је он нешто крив и потерао даље. Подилазим под Катунац. Случајно подигох главу, па ми се учини да његовој висини нема краја. Коњ је заморен па као да галопира једном ногом. И сам се напрежем, хтео бих да му унеколико олакшам терет, што ме још више замара. Шлем се на мојој глави готово усијао.

Испред себе чујем где грувају нечији топови. Тамо је сигурно та батерија. Преда мном се неочекивано указаше низови јабланова, између којих су провиривале неке куће. Село је прилепљено уз подножје Катунца као гнездо… Али то што чујем као да није пуцањ топа, већ су то експлозије разорних зрна. Како ћу сад тамо с коњем. Просто човек да позавиди овим коморџијама. Налетео сам на прве куће.

— Како се зове ово село? — запитах једнога војника.
— Струпино.

— Има ли где у близини која батерија?

Ево је испред села.

Ободох коња. Он махну неколико пута главом и једва крете. Сретох кола са избеглицама. Пред једном кућом на шареници лежао је мештанин бледа лица. Можда болује од маларије, те му и није стало до живота.

Неко митраљеско одељење одмарало се испод једног дрвета. При крају села, у последњим двориштима кућа, угледах склоњене предњаке батерије. Војници су запрезали коње.

— Која је то батерија?

— Пета тимочка.

— Пета! — разрогачих очи. Моја бивша батерија. Али војници ми непознати. Нисам имао времена за разговор, већ запитах: — Где је батерија?

Преда ме истрча један војник у шлему, препланула лица, који ме ослови с детињском радошћу:

— Добар дан, господине потпоручниче. Ја сам Милојко.
— Здраво, Милојко. Где је батерија?

— Овим путем право, па на десној страни. Идемо и ми.
Ови се спремају. Батерија је, дакле, примила наређење преко телефона. Стигао сам на време. Али испред мене грмеле су експлозије разорних зрна. Вероватно туку батерију. Како ли ће се извући!… А још кад наиђу предњаци… Успорио сам коњу брзину, гледајући унезверено у правцу одакле су допирале експлозије. Зауставио сам нагло коња.
Низ једну пољану са благим нагибом војници су гурали топове и каре рукама, растурени на све стране. Око њих су падала разорна зрна. Оруђа су личила на корњаче, које су се размилеле без реда. Два војника вуку рањеног, или мртвог друга. Командир, капетан Лазар, трчао је по пољани и издавао наређења. Било је немогућно прићи на коњу. Сјахао сам, завео коња украј пута и потрчао у правцу батерије. При свакој експлозији трзао сам се. Али ноге су одмицале напред, без моје воље, гоњене неким подсвесним осећањем дужности. Изгледа ми да је тога момента у мени замрло све вољно и свесно, и ја сам извршавао туђе наредбе по цени живота, као аутомат. Дисао сам брзо. Командир ме угледа и потрча мени у сусрет, мислећи да носим неку заповест.

Рекао сам задихано да сам упућен као вођа.

— Где тебе нађоше из друге дивизије? — његов поглед био је оштар, а лице устрептало, као у човека коме свакога часа лебди смрт над главом.

— Ето… тако — изговорио сам речи грцајући.

— Гррр-у!… Гррр-у!

— Бежи одавде и чекај доле на путу. Ето, иду и предњаци. Ти јаши на челу… Не чекај мене! — говорио је брзо и окрете се војницима.

Потрчао сам низ падину. А путем, као да је витлао оркан, јуриле су шесторне запреге највећим трком. Тутањ се разлегао, предњаци топова и кара су одскакали, возари су махали бичевима, а около је ковитлао облак прашине. Налетеше поред мене. Коса ми се диже. Били су у страховитом напону, и онако захуктали, замагљени, изгледали су као нека побеснела гомила.

На улазу у пољану запреге се распршташе, јурећи својим топовима и карама.

Гррр-у!

— Стој! — викнух једноме војнику, који је јахао и водио још једног оседланог коња.

Он се тренутно збуни и успори. Дохватио сам слободног коња за узду.

То је водников коњ!

Ја завукох ногу у узенгију.

Покушао је да поведе коња, али ја сам већ био у седлу, и једва истргох дизгине из руку војника. Коњи се беху узнемирили и готово да згазе један другога.

Твог коња подај воднику, а ти после јаши мога! — и показах му руком.

Војник одјури… Отуда је у најжешћем трку јурила једна запрега. За њом одмах друга. Прикупио сам дизгине. Имао сам утисак као да ће налетети на мене и сав се најежих. Окренуо сам коња и, полуокренут на седлу, довикнуо возару:

— За мном!

Потерао сам трком. Иза мене ваљали су се вратоломном брзином топови и каре. Кроз село смо пролетели. Чуо сам како се разлеже топот коњских копита и тресак топова. Прва запрега као да ми је најахала за врат па ме не пушта ни стопу даље. Мој се коњ саплете. Једва га уздржах. Хладан зној ме проби. Ниједна кост ми не би остала читава. Услед задржавања коња, прва запрега приближи ми се. Ободох коња мамузама држећи сад чврсто дизгине. Окренуо сам се мало, и угледах командира на његовом високом алату.

Извукосмо се — добаци ми.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)

Извор: Приче из Великог рата

Advertisements

loading...