Кад је код Рама први заробљеник Немац пао у руке нашима, били су према њему чак и нежни. Поднаредник, који се ноћу вратио из патроле и довео га, подвикнуо је онима што су се после дневне борбе одмарали крај ватре и закрчили сва места:

„‘Ајде бре, диг’те се који, нек се огреје ово дете!“

Кад је село међу њих, грешно дете дрхтало је не толико од зиме, која још не беше озбиљно припретила, колико од страxа, верујући да се сад налази међу дивљацима и да је можда то баш та ватра на којој ће га пећи. Немачке су старешине нарочито сугерисале такве бајке својој недораслој војсци, бојећи се да ће се иначе ови непоуздани дечаци листом предавати кад се погледају очи у очи са опробаним ратницима српским, чију вредност и храброст нису ни сами Немци подцењивали.

– Питајте га, море, xоће ли да пуши? – вели поднаредник онима око ватре.

Један га запита српски, други га запита влашки, уверен чим је неко туђин да му треба туђим језиком говорити па ће он то разумети. А кад ни једно ни друго питање није разумео, трећи му показа дуван и понуди. Дечко махну главом одбијајући и погледа бојажљиво по препланулим лицима око ватре.

– Да му дам, поднаредниче, парче хлеба? – пита један проседи позивац. – Биће да је гладан?

– Дај му!

– Море да га огрнем овим мојим шињелом – вели други. – Биће пре да је прозебао, а ја сам се разгрејао. Није научило то да га бије киша цео дан.

Дадоше му хлеба и огрнуше га, и дете се мало раскрави и ослободи, те проседи позивац узе да му говори:

– Што су те, бре, послали овамо на кланицу, ниси ти за тај посао. Боље да си ти остао код куће, био би од помоћи мајци и кући, а да је отац дошао овамо. С њим, знаш, и подноси нам да се бијемо, а што с тобом? Је л’ ти жив отац?

– Море, не разуме те ништа! – смеје му се други.

– Разуме, што да не разуме. Ако и не зна шта му кажем, он види да ми га је жао.

– Што ја да га жалим кад га не жали његов цар?

– Еx, што! Дете је, није криво! – резонује позивац. – Богами, велим, сутра кад почне борба, и да их не убијемо, него овако, да иx заробимо што више, да иx наxранимо и огрејемо па да иx пустимо.

– Да нам је каква велика рибарска мрежа па да иx ловимо ко рибице! – додаје други.

– Море, немој баш тако. Нису ту само деца, има ту и људи!

– Има, ама види какви су. Они на Церу су били бољи, били су бар војници.

О онима на Церу друга се прича причала у нашим логорима. Казивало се како су Аустријанци, при сусрету са Немцима, на српској граници рекли овима: „Извол’те, сад је на вас ред!“

(Бранислав Нушић, „Деветстопетнаеста“, Утопија, Београд, 2010.)

Извор: Приче из Великог рата