Тек сутрадан видели смо да нас прате два торпиљера. Једно време иду за нама, онда пројуре покрај нас, одмакну далеко напред, па се у широком луку, лево и десно, враћају назад. Ова патролна служба торпиљера занимала нас је. Војници су пронашли и скривене топове на нашем путничком броду. Налазили су се на предњој и задњој страни брода, покривени цирадама. Покрај њих су стајала по два осматрача, који су дубринима осматрали леву и десну страну. А на врху катарке висила су још два морнара са догледима. По навици, а и из дуга времена, пресамићени преко ограде, осматрали смо и ми пучину.

Пред нама су пловиле оне друге две лађе, на извесном растојању једна од друге, док је наша била позади, отприлике на средини између њих. Војници су их по цео дан гледали, па су им и име дали. Једну су називали „Зекуша“, пошто је у оним њеним шарама преовлађивао зелени тон, а другу „Шаруља“. Оне су стално пловиле у цикцак, а по траговима у води уочисмо да и наша лађа исто тако кривуда. Кажу, мања је вероватноћа поготка од стране сумарена када лађа непрестано мења правац кретања.

Сви су људи у стању ишчекивања, јер нам опасност непрекидно лебди над главом. Сви би желели да су у близини оних чамаца у случају опасности. Већина носи стално појасеве за спасавање.

— Ко носи, не проси — вели потпоручник Драгиша. — А после, када су нам људи дали, зашто да се ја правим Краљевић Марко према сумарену.

Војници по цео дан тумарају по броду. Иду као гуске — један за другим. Хтели би све да виде и свуда да провуку главу. Артиљерци се сакупљају око оних топова и већ упознали њихов механизам. Други, сакупљени у групама, причају о прошлим тешким данима… На броду има и пешака и артиљераца и разних комора, укупно око две хиљаде три стотине војника.

Тек кад је сунце зашло, онда се смирише и сваки нађе своје лежиште. Многи су поскидали и појасе, јер, веле, сумарен тешко ноћу осматра.

Сутрадан пронесе се глас, како сада наилазимо на опасну зону. Пролазимо око јужног дела Грчке, где се налази велики број ситних острва, затона, куда се сумарени скривају и где лађе највише страдају. Али она два торпиљера су стекла наше поверење и, зачудо, ми се данас не плашимо много. Кад помену торпиљере, војници веле: „два побратима“, и кад онако дугачки и витки пројуре поред наших лађа, дижући читава брда од воде, војници им тапшу и машу рукама. Данас је чак и поручник Протић скинуо појас, и вели:

— Док су поред нас она „два побратима“, немам чега да се плашим.

Али у једно време наши „побратими“ изгубише се према пучини и сви се људи наједном уозбиљише. Један стари капетан из неке коморе протестује:

— О, брате, брате… Ови мало воде рачуна о нама. Ето, сад смо потпуно сами. А онај свакога часа може да искочи из воде.

Живадин ме гурну.

— Види ћемераша!… Једном ногом у гробу, а нико се није више уплашио од њега.

— Капларске паре тај има — додаје Коста „Турчин“.

У неко доба тек угледасмо у даљини силуете наших торпиљера. Опет сви оживеше. У правцу у којем смо се кретали видимо димове, и ускоро распознајемо читаву ескадру ратних бродова. Одоше некуд десно. Однекуда наиђе један мали бродић, онда још један торпиљер… У даљини с леве стране назиремо обалу застрвену сивкастом измаглицом дана. Нагађамо да ли смо већ заокренули око јужног дела Грчке.

— По чему знате? — пита један стари поручник из коморе.

— Па ево — поче Душан да објашњава — ми сада идемо доле, наниже, ка Грчкој. Чим лађа заокрене горе ка Солуну онда настаје узбрдо, и онда већ теже плови. Је л’ тако, побратиме?

Ми се пригушено смејемо и окрећемо главу.

— Ех, једва једном пронађоше жртву! — вели смејући се Драгиша.

Дан је спаран, а сунце као да пали. Онај досадни одблесак сунчев одвраћа нам од погледа читаву једну страну пучине.

Хладовита места су поседнута, а у кабинама је запара. Људима је скренута пажња да штеде воду, али ми смо по цео дан жедни. Војници непрестано промичу са чутурицама.
Ручак и вечера дели се тачно у одређено време. Обично по вечери силазимо у кабине. Наша је кабина дубоко у утроби брода, и чујемо јасно сваки удар машине. Док не заспимо хладимо се помоћу наших појасева.

Сутрадан нам рекоше да сада наилазимо у Солунски залив. Опасности више нема. Морнари прикупљају већ појасеве за спасавање. Једна пешачка музика поче да свира. Сви смо били на крову… у даљини видимо велики број лађа и кроз дим од ратних бродова назиремо варош. Наиђосмо на огроман низ лимених буради, испод којих је висила мрежа, која треба да спречи прилаз сумаренима у пристаниште. Једна шалупа разврати известан број, и ми прођосмо као кроз капију. За нама се мрежа опет затвори. Сада смо тек сигурни, и људи одахнуше.

Налазили смо се пред Солуном.

У даљини, пред нама, назиру се кроз плавкасту измаглицу дана Могленске планине. Тамо далеко… Тамо је земља наша, живот наш…

http://http://http://www.nacionalist.rs//2018/01/20/price-iz-velikog-rata-ukrcavanje-za-solun/

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)

Преузето са: Приче из Великог рата