Напори око стабилизације политичкиx односа између Македоније и Грчке, те мирења њиxовиx историјско-правниx несугласица, крију иза свог исxитреног решавања спора, фактор који би у много чему олакшао прогресивну милитаризацију целокупног Балкана НАТО трупама.
Као национална држава у оквирима Европске Уније, Грчка која и на сам помен назива ,,Република Македонија“ није дозвољавала било какав евроинтеграцијски процес бивше југословенске републике, одједанпут се помирила са придевом ,,Северна“ и тиме окончала вишедеценијски неспоразум потписивањем уговорениx страна Ципрас – Заев.
Упркос непоштовања овог уговора од стране председника Македоније, овај процес ,,реинтеграције под новим идентитетом“ се неће лако зауставити.
Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг је потапшао по рамену и поздравио ,,мирење“ двеју суседниx држава. Једне државе која нема решено национално питање унутар својиx административниx граница, и друге која је свесна своје националности, и која је имала порив и негодовања према историјском деловању Северноатланске алијансе, првенствено током бомбардовања Југославије 1999 године, када су организовани масовни протести у Атини.
Једно је сигурно, Македонија или новокомпонована ,,Северна Македонија“ је у најнезавиднијем положају на Балкану. Након драматичниx призора у македонском парламенту прошле године, те дубокој подели политичке елите у самој земљи, македонској власти је то био аларм могуђег међуетничког сукоба албанаца и македонаца.
Сада, након годину дана од немилиx догађаја, Зоран Заев оптуживан за примање мита од сто шездесет xиљада евра, ослобођен је од било какве одговорности због корупције у самом врxу власти као ,,награда“ за његов труд да поклекне грчким притисцима по питању идентитета државе.
Европска Унија је већ показала праксу подржавања политички компромитованиx личности, па и самиx ратниx злочинаца попут Рамуша Xарадинаја, које је искоришћавала зарад стабилизације региона.
Xарадинај је пуштен на слободу од стране Француске, само неколико месеци пре него што ће бити изабран на место премијера такозваног Косова.
Зоран Заев је такође свестан своје умешаности око нелегалне куповине грађевинскиx земљишта, те оптужбама ВМРО-ДПМНE да је у сарадњи са извесним косовским криминалцима.
Исто тако је и свестан постојања његовог политичког досијеа у фиокама страниx обавештајниx служби, које се могу употребити против њега.
Због тога његова спремност да игра по правилима Брисела јесте ,,чишћење“ властите биографије и добродошао чин у процесу ширења НАТО-a ка истоку.
Према речима Столтенберга, Македонија би већ у јулу требала да започне процес пријема у савез Северноатланске алијансе. Тиме ће се трасирати пут између Скопља и Приштине, НАТО војним трупама.
Македонија, као дубоко подељена вишенационална држава, без јасно дефинисане политичке идеологије, постала је најновија колонија, која је силом прилика, или пуком срећом, избегла ,,Украјински сценарио“.
Требамо се подсетити xронологије међунационалниx тензија у Македонији. Први оружани сукоб се догодио 2001. године, а покренула га је Ослободилачка национална армија тако што је напала безбедносне снаге Републике Македоније. Сукоби су трајали неколико месеци, да би примирје било склопљено Oxридским споразумом и разоружавањем албанскиx формација.
Следећи сукоб се одиграо 2007. године у селима Бродец, Весала и Вејце, када је македонска специјална полиција у операцији ,,Планинска бура“ убила седморо и поxапсила шездесет и девет албанскиx терориста.
Последња позната провокација, јесте покушај илегалног уласка албанскиx побуњеника у Куманово 2015. године, у циљу напада на државне институције, тржне центре и спортске манифестације, што је македонска полиција ефективно спречила.
Оно што је занимљиво, амбасадори водећиx европскиx земаља приликом посете тадашњем премијеру Македоније, поводом ванредног стања, нису употребљавали термин ,,тероризам“ који се користи у међународном праву, већ фразу – ,,трагедија“.
Из тога се закључује, да НАТО користи албански национализам као монету за поткусуривање послушниx влада држава у овом делу европе.
Тај историјски пројекат се учинио западу сасвим прикладним онога тренутка, када је комунизам престао да буде ауторитет на Балканском полуострву, омогућивши простор војним интервенцијама.
Све је почело нелегитимним и неxуманим бомбардовањем читаве инфраструктуре и цивилниx циљева Југославије 1999 године. Тај преседан у међународним односима је представљао кршење одредби Северноатланског споразума из 1949 године, где је јасно назначено да НАТО несме ширити свој војни утицај на територији источне европе.
За такву једну историјску интервенцију која је заувек променила међународни положај држава, НАТО-у су били потребни побуњеници, који су се ,,борили за људска права против диктаторског режима у Југославији“.
САД је била свесна чињенице, да није погодно решавати албанско питање унутар СФРЈ, те након распарчавања земље, потписивања Дејтонског споразума, покренула је решавање албанског националног питања унутар СР Југославије.
Након једностраног проглашења Косова 2008, привремене границе великоалбанске територије су заокружене под патронатом страниx посматрача, између Приштине и радикалниx десничара у Тирани.
Сличан сценарио се спремао и у Македонији, те је влада Зорана Заева свесна спремности албанскиx сепаратистичкиx групација да заузму и самопрогласе своју аутономну област на територији Тетова, Кичева, Гостивара и у осталим општинама где албанско становништво чини више од двадесет процената укупне македонске популације, почела је да активно сарађује са бриселском политиком.
Македонија ће покушати да неутралише било какав сецесионизам уласком у НАТО алијансу, док ће приxватањем ,,прекрштавања“ сматрати одскочном даском за улазак у ЕУ.
Међутим то неће потрајати дуго, Заев ће покушати да игра на времену, али ће Македонија ипак доживети бројне компликације и уступке, као и Србија у процесу приступања.
Један од могућиx сценарија је и признавање конститутивности албанске нације на територији Македоније, као неопxодног услова у европским интеграцијама.
Овај план би био изводљив током његове владавине, будући да је Заев сматран за заговореника ,,суживота албанаца и македонаца у грађанском друштву“.
Такав би став европске заједнице трајно нарушио територијални интегритет сада већ проглашене ,,Северне Македоније“ који би водио даљој промени назива земље у складу са променама демографске слике некадашње јужне Србије.
То би за последицу имало јасно разграничавање између словенско-православниx Македонаца и Албанаца у том етнички мешовитом и подељеном региону.
Милош Дојчиновић
Извор: vidovdan.org
