Kако се време за одржавање избора у Републици Србији приближава, тако и хибридни рат, који се против Србије води, добија на интензитету. Истине ради, тај рат траје већ дуго, више година, а одлука да се он поведе донета је још у оном тренутку (почетком 2016.године, отприлике) када је међународним центрима моћи постало јасно да се Србија, под вођством Александра Вучића, убрзано опоравља на свим пољима (пре свега на економском), да Србија напредује и свакодневно јача (укључујући и њену војну моћ, која пре свега има одбрамбену и одвраћајућу улогу), као и да ће Србија водити сопствену, самосталну и суверену политику (да ће остати војно неутрална и наставити да развија и унапређује сарадњу са свима, а нарочито са Руском Федерацијом и Народном Републиком Kином), те да ће њено руководство своје одлуке доносити једино и искључиво у складу са државним и националним интересима (иако је доказано спремно на дијалог и решавање свих спорних питања разговорима), без унапред припремљених решења које би оно требало само да прихвати и у пракси реализује, пише у својој колумни члан Председништва Српске напредне странке Зоран Ђорђевић. Kолумну преносимо у целости:
У складу са закљученим, у иностраним центрима политичке моћи и крупног капитала одлучено је да се покрене свеобухватна акција, једна широко постављена, до најситнијих детаља осмишљена и координирана, усмеравана и финансирана операција – која ће имати форму специјалног, хибридног рата против Србије, са крајњим циљем рушења легално изабране власти, спремне да води суверену политику, оличену пре свега у личности председника Александра Вучића. Та и таква, савременом добу уподобљена ратна операција, фокусирала се само на један једини циљ: Рушење Александра Вучића, свим средствима, јер је процењено да је управо он та – последња и најважнија линија одбране, да је он највећа сметња реализацији пројекта „дисциплиновања“ Србије.
Осим тога, његово упорно инсистирање на широкој регионалној сарадњи и сваковрсном повезивању земаља Западног Балкана, уз наглашену посвећеност дијалогу као начину да се превазиђу и реше сва спорна питања из заједничке прошлости балканских држава, као и његова одлучност у намери да се обезбеди мир и стабилност у региону били су, и остали, елементи на основу којих је донета оваква одлука, јер се никако нису уклапали у намере и планове светских моћника. Такође, и не мање важно, Вучићеви лични, наглашено пријатељски, односи са председницима Владимиром Путином и Си Ђипингом представљали су додатни разлог и мотив за покретање ове акције.
Покушало се, на почетку, кроз различите форме тобожњег „грађанског активизма“, често по својој појавности налик онима који су коришћени у различитим варијантама тзв.“обојених“ револуција широм Европе (Украјина, Белорусија – иако неуспешна у свом крајњем резултату, Македонија – у којој је дошло до промене власти, или пак грађански протести различитим поводима у неким земљама Западне Европе), да би се – када је постало очигледно да то не даје разултате и да је оно што се назива српска опозиција (којој је била намењена улога „извођача радова“ у тим „мирним и ненасилним акцијама борбе за демократију и људска права“) међусобно толико посвађана и сујетама подељена и, у суштини, неспособна група политичких дилетаната – прешло и на друге методе, пођеднако софистициране и вештим политичким маркетингом замаскиране, али не мање погубне по Србију и њене грађане.
Kренуло се, организовано, плански и уз садејство свих, и појединаца и група, који су се томе из најразличитијих разлога прикључили, у стварање такве атмосфере у српском друштву која би довела до неке врсте политичке дехуманизације и, у крајњем, изолације председника Александра Вучића (кроз бестидне, увредљиве и мржње пуне, свакодневне, нападе на њега лично, али са једнаким жаром и на све чланове његове породице, нарочито на његову децу) што би, веровали су они који су све те медијски агресивно пласиране лажи наручили и осмислили, требало да доведе до тога да он сам, својевољно, под све жешћим ударима гебелсовске пропаганде, буде приморан да престане да се бави политком и да се сам повуче из политичког живота Србије. Покренути су, да подсетим на оно о чему сам већ говорио, и употребљавају се, сви ресурси – и људски и материјални – да се у овом рату четврте генерације (како се у теорији хибридни рат још назива) победи и сломи Србија: контролисани и плаћени медији, друштвене мреже, неке међународне корпорације које пружају технолошке услуге, формалне и неформалне друштвене групе, поједине невладине организације и еколошки покрети, струковна, еснафска и синдикална удружења која су спремна да сврху свог деловања потчине политици, то јест, политиканству на дневном нивоу, већ помињани појединци, припадници самозване „елите“ – све је то ангажовано против Србије, против њених државних и националних интереса, против њених грађана.
Уз то, у условима појаве глобалне пандемије и свега што се у вези са њом догађало, када су сва дволичност и лицемерство моћних и богатих били огољени у толикој мери да је свима постало јасно да је оно што се зове међународна солидарност и брига за људска права и слободе свих и свуда у свету заправо само збир празних флоскула, реторичка скупина општих места, којима управо ти велики и моћни вербално и даље штите своје интересе, водећи кобајаги неку нову, а у ствари исту (нео)колонијалну политику према мањима и сиромашнијима – циљ су постали и сви други лидер који нису пристајали на диктат са стране и који су се руководили превасходно интересима и потребама свог народа и својих држава. Сведоци смо да су различитим врстама притисака својевремено били изложени Никола Груевски и Алексис Ципрас, као што се истим или сличним притисцима данас покушавају дестабилизовати Виктор Орбан и Милорад Додик, док је о санкцијама и претњама којима су подвргнути Белорусија и Руска федерација, и председници Лукашенко и Путин лично, излишно и говорити – оне су процес који траје и само се додатно надограђује.
Што се подручја Западног Балкана тиче, нарочит акценат је стављен на Србију и Александра Вучића, јер великима и моћнима никако не одговара јака и слободна, самосвојна и њима непослушна Србија, Србија коју води Александар Вучић, Србија као лидер политичких и свих других промена на Балкану, као што им не одговара ни трајан и одржив мир на Балкану – на коме су одувек били спремни да конструишу, изазову и усмеравају различите кризе. Додуше, неретко смо им и ми, народи Балкана, такви какви јесмо, препуштајући се емоцијама и не водећи рачуна о сопственим интересима, нашим чињењима и/или нечињењима, помагали у тој нечасној работи. Довољно је, примера ради, да се сетимо улоге политичких и обавештајних структура Велике Британије у догађајима од 27.марта 1941.године, или пак, да не идемо толико у прошлост, иако ни то није без утицаја на нашу садашњост, улоге коју су британски обавештајци (опет они, иако је ту било и других „филантропа“, који су „добронамерно били забринути за демократију у Србији“) имали у организовању и спровођењу смене председника Слободана Милошевића.
Управо су домаћи помагачи гордог Албиона (синтагма која се колоквијално користи у контексту међународних односа и дипломатије у вези са империјалном политиком Уједињеног Kраљевства), инфилтрирани у ЈУЛ, убедили Милошевића да распише превремене изборе, који су за резултат имали и догађаје од 5-ог октобра, односно својеврсну револуцију. Исти, или врло сличан рукопис се, уз одређене ситне разлике, сходно околностима и времену, препознаје и данас, као што је и данас могуће видети, и препознати, појединце на политичкој сцени Србије (па и у СНС, чак и у самој Влади Србије, нажалост) којима су туђи, страни интереси пречи и важнији од интереса њихове земље, без обзира на то да ли су приморани – застрашени, уцењени или поткупљени – да раде противно интересима свог народа, или то чине добровољно, зарад каријера и могућности личног богаћења и очувања привилегија. Безбедносне службе Србије требало би да као приоритет свог рада имају деловање управо тих појединаца (или група), без обзира на њихов статус, политички или друштвени, без обзира на њихово лично богатство и/или заштиту која им је од неког обећана, као и на разнородна оправдања која за своје штеточинско, антидржавно и непатриотско деловање покушавају да понуде, углавном базирана на „бризи за људска права и слободе и демократију у Србији“.
Тај задатак, у тој форми и обиму, нужно намеће актуелни политички тренутак, у коме нема места било каквом оклевању, некаквој процени о могућем развоју догађаја у светлу става међународног фактора о томе или пак страху од онога што би могло наступити ако евентуално дође до промена на политичком плану – јер интереси Србије и њених грађана, интереси будућих поколења, интереси будућности Србије – нису и не могу бити предмет калкулисања, ни личног ни групног, нити лукративног и опортунистичког става, већ заједнички задатак и упорна труд у његовом остварењу свих искрених и правих родољуба.
Србија ће и у овом рату, који јој је наметнут, сигуран сам, победити – као што је побеђивала и раније, у свим наметнутим ратовима које је водила за своју слободу и сувереност – јер знам да смо, већински, у огромној већини, и овог пута на правој страни – на страни истине, правде, људскости и моралних начела на којима колективно биће нашег народа базира свој идентитет и из чега црпе снагу да се одупре свим изазовима и претњама пред којима се налази.