Прочитати своје име на насловној страни „Политике” није мала ствар. Утолико више, када се у наставку истог текста наводи („Филозофски факултет тврди да нема прогона Милоша Ковића”, 3. 11. 2021) да сте „можда вук у јагњећој кожи”, да „вршите” „политизацију процедуре” за свој избор у професорско звање на Филозофском факултету у Београду, да износите „неистине којима се нарушава углед” ове установе, да „неки доводе у питање чак и професорово родољубље”, да „предлажете” „савез двеју независних држава Републике Србије и републике Косово”, да „нудите” „Косову независност”, да „предлажете” „измену Устава Србије да би КиМ могао да функционише као независна република”. Ово је, међутим, само део измишљотина у том кратком новинарском чланку.

Можда је „Политици” био потребан један такав текст на насловној страни, као противтежа сасвим другачије интонираном чланку Живојина Ракочевића („Ковићев косовски суд”), објављеном, у истом броју „Политике”, при дну осме стране?

Можда је ово поклон „Политике”, тачно на петогодишњицу моје сарадње као колумнисте у рубрици „Погледи”? У сваком случају, време је да читаоци чују и другу страну и да прочитају, после оптужби, и по неку чињеницу. Они ће ми опростити због улажења у појединости академских закона и процедура. Јер, овде је реч превасходно о кршењу правних норми. Универзитетска јавност препознала је да је у основи свега политички прогон. То ће, међутим, у овом чланку у потпуности да буде изостављено.

„Политика” је и пре пет година, када сам биран у звање ванредног професора писала, додуше не на овакав начин, о тадашњем покушају да будем, заједно са још двоје колега, избачен са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Доценти и ванредни професори, наиме, на сваких пет година пролазе кроз процедуру избора у више звање, реизбора или удаљавања са универзитета. Само редовни професори запослени су „на неодређено време”. Интересна група, предвођена професором др Николом Самарџићем, тада нас је систематском опструкцијом факултетских тела довела до тога да су нам истекли уговори о раду и професорска звања. Проф. др Данијел Синани, тадашњи в. д. декана, хтео је да нас удаљи из наставе, па нам је нудио да пређемо у Археолошки институт. Ми смо, уз подршку својих колега, успели да се одбранимо, али је потом са посла на сличан начин протерано још троје непослушних професора – Александар Фотић, Маја Николић и Небојша Шулетић. Факултетско Изборно веће одбијало је да изгласа непријатељске реферате о њиховом раду, који су стизали са Одељења за историју, али веће, по статуту, нема овлашћења да промени комисију која те реферате пише. Зато су временом свима истекли уговори о раду и наставничка звања.

У међувремену, зато што сам јавно бранио своје колеге, као и проф. др Миру Радојевић, чије се протеривање такође припремало, припадници ове групе професори Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић и Влада Станковић тужили су ме суду за „повреду угледа и части”. Поднели су укупно осам кривичних и парничних тужби, са готово истим текстовима, којима траже да им платим 4.000.000 динара, као и судске трошкове. Победио сам у парници са Радошем Љушићем, али су остали процеси и даље у току.

Данас је, после пет година, на одељењу опет дошао ред на мене. Покренута је процедура за мој избор у звање. Имам све, врло прецизно дефинисане стручне услове за избор у звање редовног професора. На Филозофском факултету се научни и педагошки резултати кандидата процењују на катедри, одељењу, Кадровској комисији и Изборном већу. Уколико су испуњени услови, расписује се конкурс за више звање. Ништа од тога се није догодило у мом случају. Једни критеријуми важе за мене, а сасвим други за моје колеге. То је у директном сукобу са забраном дискриминације у напредовању, према члану 34. Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду.

Упркос члану 40. Закона о општем управном поступку и члановима 30. и 32. Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду, Самарџић, Стојановићева и Станковић (Љушић је у пензији), који су у очигледном сукобу интереса, одбијају да се изузму из процедуре мог избора у звање. Штавише, Самарџићевим гласом на катедри донета је незаконита „одлука”, без икаквог увида у моје резултате, да се покрене процедура за избор у звање једног ванредног професора. То је предложио проф. др Харис Дајч, који је и сам у сукобу интереса због дуге историје јавних сукоба са мном. При томе он је чак себе именовао у комисију за писање реферата. Њен састав у потпуности је непријатељски према мени и у њој нема ниједног стручњака за Општу историју 19. века, коју предајем и о којој пишем. Већина на одељењу, гласовима оних који су у сукобу интереса, усвојила је Самарџићев и Дајчов „предлог”. Кадровској комисији њен председник проф. др Миомир Деспотовић, за чијег деканског мандата су протеране моје колеге, предао је материјал у коме се, за разлику од осталих кандидата за избор у звање, не помиње моје име и не наводе моји уредно пријављени научни резултати. Комисија је, уочивши додатне процедуралне пропусте, такав предлог одбила. Све се сада враћа на катедру и наставиће се у децембру, са циљем да ми коначно истекне уговор о раду и наставно звање.

Према члану 128. Статута Филозофског факултета, једини ко може да Изборном већу предложи непристрасну и компетентну комисију је декан. На том положају данас се налази Данијел Синани. Он одбија да то учини и тврди да је све учињено по закону. Њега, о трошку факултета, саветује иста адвокатска канцеларија која у судским процесима против мене заступа Самарџића, Стојановићеву, Љушића и Станковића. Синанија и Деспотовића она је чак на суду именовала као сведоке тужилаца. Сазнајем да је, пошто се то прочуло, факултет (Синани) променио адвокатску канцеларију, али она га још заступа у одбрани пред тужбама које су поднели Александар Фотић и Маја Николић. После свега, Синани се сакрио иза јавног, непотписаног саопштења „Управе”, тела које не постоји у статуту факултета, препуног измишљотина и оптужби на мој рачун. Тај документ „Политика” је опширно пренела.

Лопта је сада опет у дворишту декана Данијела Синанија. Његова обавеза је да штити законитост рада установе и радна права запослених, а не да следи приватне интересе Николе Самарџића и његових пријатеља. Тражим само непристрасну и компетентну комисију, која ће проучити моје стручне резултате и утврдити да ли испуњавам услове за избор у звање редовног професора, или за протеривање са универзитета. На понижавајуће компромисе који ми се увелико нуде, нећу пристати.

Мислим, на крају, да је бесмислено да се браним од напада анонимних турбопатриота са интернета, који су, захваљујући „Политици”, постали референтни извори информација о мом раду. Овај непознати господин бриселских афилијација већ неко време на друштвеним мрежама, са посебном систематичношћу, шири измишљотине о мени. Он и „Политика” су, међутим, на овај начин коначно објавили постојање „Пројекта за реинтеграцију Косова и Метохије”, који је сачинила група стручњака Покрета за одбрану Косова и Метохије, предвођена проф. др Слободаном Самарџићем. На томе сам им захвалан. Позивам зато све читаоце да прочитају овај документ на интернет страници Покрета. Нестрпљиви смо да чујемо све примедбе, похвале и сугестије у стручној расправи за коју се спремамо у наредним месецима.

Милош Ковић, ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Leave a Reply