Први српски устанак је можда цењенији међу Србима, али је Други онај који нам је постепено донео трајну слободу од Османлијског царства
Музеј Другог српског устанка у Такову, смештен је у скромној згради старе таковске школе. У згради је смештена изложба предмета и докумената из Другог српског устанка.
Први српски устанак је можда цењенији међу Србима, али је Други онај који нам је постепено донео трајну слободу од Османлијског царства. Стога, иако буна дигнута у Орашцу на Сретење 1804. године заслужује тај степен нашег поштовања и венерације који добија, исти тај степен завређује и буна дигнута у Такову на Цвети једанаест година доцније. Завређује, а не добија.
Одговор на питање због чега је то тако, прилично је сложен. Пре свега, Срби нису њом добили пуну независност којој су стремили и коју су у суштини имали током Првог устанка; Други је трајао доста краће, бојева је било мање, а дипломатије више; реалполитика је била превагнула.
Срби као Срби, радије би да су сви изгинули него да што су се „понижавали“ као што је то чинио кнез Милош. Разуме, то је накнадна памет; Милошеви савременици, да сте их питали, рекли би вам да им је доста свега, али како се поколења нижу једно за другим постаје све лакше критиковати Милоша и ондашње Србе, јер је лако туђим… коприве млатити.
За време власти Обреновића, званична државна политика била је таква, да се Таковски устанак поштовао као највећа светиња. Шта је народ мислио — не знамо. Ако му се није допадало, са променом династије 1903. године могао је то и да изрази. Тада су постепено Први и Други устанак почели да заузимају своја места у националној свести Срба.
Међутим, ко држи до историје овог нашег народа, коме је она драга, ко је поштује и схвата, ко цени све напоре који су водили ка слободи, има на располагању једно посебно место у Србији које би требало да походи. У питању је Музеј Другог српског устанка у Такову, који делује при Музеју рудничко-таковског краја, и који је смештен у скромној згради старе таковске школе.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
На спољном зиду налази се спомен-плоча на којој су написане речи које је Милош Обреновић изговорио окупљеним првацима: „Нека је знано свим кнезовима, кметовима (сеоске старешине; прим. нов.) и сваком брату Србину да смо овде данас код Таковске цркве имали велики састанак, договорили се да устанемо на Турке и извојујемо себи слободу.
Народ ме изабрао за вођу, а ја свакоме наређујем да узме оружје и бије Турке где их види и чује. Kо изда или не послуша, томе више нема места међу нама!“ Потпис овог говора гласи: „Милош Обреновић окупљенима код цркве у Такову, на Цвети, 11/23. априла 1815. године“. Одмах испод тога, на истој спомен-плочи, наћи ћете часна имена људи који су дигли Други српски устанак. Ту, према томе, пише:
„А ово су имена оних који су били на тој јуначкој скупштини и завери:
Kнез Милош, Господар Јован, Лазар Мутап из Прислонице, Никола Милићевић Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља и Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Домљан Матовић Kрџа и Петар Томашевић из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић и Обрад Словић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Атанаско Михаиловић, Васо Поповић, Васа Николић, Никола Јовчић, Никола Солујић и Миленко Ђорђевић из Бершића, Прота Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић, Радисав Раловић Опутић и Васа Милосављевић из Бруснице,
Никола Терзија из Синошевића, Милисав Kорушчић из Ручића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Kлатичева, Сима Баралија и неки Матковић из Шарана, Аксентије и Вићентије Чалуковић из Љеваје, Павле и Петар Штуле из Озрема, Станиша Петровић из Лозња, Марко Драшкић из Полома, Живан Дамљановић и Стеван Мирковић из Kоштунића, Максим Макљеновић из Велеречи, Петар Томић, Радован Савић и Божо Аћимовић из Брђана, Неки Стековић из Јабланице, Неки Ранко из Љутовнице, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца, Радован Никавица (округ ужички)…“