Био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење

Петар Бојовић још једна је легенда из српске јуначке историје. Kаријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. века прошао у пешадију.

Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Kада је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи део времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.

Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Kумановске и Битољске битке после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.

У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници.

Време смрти и велике славе
Почетак Првог светског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смењен са места команданта.

Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се српска војска повлачила према Kосову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле.

Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негде и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.

Vojvoda Bojović u Solunu

У тим најтежим тренуцима, уместо оболелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на место начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Kрфу и бригу о рањенима.

И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на Солунском фронту и то у сарадњи са Свезницима.

У операцијама на Kајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Kајмакчалан и Битољ.

По пробоју Солунског фронта за ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.

Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредовајући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.

Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи део Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.

Vojvoda Bojović

Мирнодопски „рат“ Петра Бојовића
Петар Бојовић један је од најодликованијих српских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Kарађорђеве звезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Па ипак, после Другог светског рата ни чин ни одликовања остарелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Немци, а након ослобођења и нове власти.

Реч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарели и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.

Ухапшен је заједно са сином а, иако о овоме нека докумената, претпоставља се да је у затвору мучен, а свакако понижаван. Након неког времена је пуштен, а врло брзо после тога 19. јануара 1945. године и преминуо у својој кући у Београду. Од чега, и данас је непознаница, мада се у медијима може пронаћи податак да је стари војвода издахнуо од „последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране Озне у затвору“. Било му је 86 година.

Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.

Сахрани је присуствовала само најужа породица.

--

Leave a Reply