19. јуна 1807г. Код Штубика и Малајнице у Неготинској Крајини одиграла се чувена битка између Карађорђевих устаника и Турака Османлија, где су Србима помогли и Руси. Турске паше су са бојног поља бежале у паничном страху. Турци су, што у шанчевима, што изван њих, оставили око 1.500 погинулих и више хиљада рањених. Губици Срба и Руса су били: око 200 Срба и 130 Руса.

Битка на Штубику и Малајници је једна од значајнијих битака у Првом србском устанку. Осим победе над Турцима чиме је спречен њихов продор из Видина ка Поречу, Браничеву и даље према Београду, велики значај ове битке је и тај што је први пут дошло до сарадње србске и руске војске.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Битка на Штубику и Малајници у пролеће 1807лг. осим познатих србских јунака Карађорђа, Миленка Стојковића, Петра Добрњца, “изродила” је још једног великог јунака у овим крајевима Хајдук Вељка Петровића.

У овој бици србски устаници под командом вожда Карађорђа у сарадњи са Русима извојевали су веома важну победу над турском султановом гардом и тиме ослободили скоро сва насеља у Крајини и Кључу.

Жеља устаника из Неготинске Крајине, који су живели под сталним притиском Јаничара из Видинског пашалука, подударала се са циљевима Карађорђа и осталих устаничких вођа. Наиме, Крајина је представљала мост преко кога је могла да се успостави веза и сарадња са Русима. Зато је Карађорђе послао мању групу устаника из Крајине на челу са Хајдук Вељком Петровићем, са писменим одобрењем “да дижу буну и народ против Турака” и да се припреми терен за успешно пружање отпора Турцима, али и за очекивани сусрет са Русима.


Карађорђе је, након сазнања да су почеле руске операције у Горњој Влашкој, упутио устаничког вођу Миленка Стојковића са 3.000 војника у Неготинску Крајину да ступи у контакт са Русима. Миленко Стојковић је на путу до Крајине дошао до Пореча, који је у то време био под опсадом Турака. Миленко је потиснуо Турке на Ада Кале. По утврђењу Пореча и након одмора србске војске, Миленко је преко Поречке реке и планине Мироч прешао у Неготинску крајину и дошао до села Штубик.


Дошавши до Штубика Миленко Стојковић је почео са изградњом добро утврђених шанчева на брду Нерезини (овај модел шанчева је одлично служио Карађорђеве устанике). Пошто је видински Мула – паша сазнао да у Неготинску Крајину долази устаничка војска кренуо је са 8.000 војника на Миленка Стојковића како би га што пре протерао из Неготинске Крајине. Миленко Стојковић се дознавши о кретању турске војске повукао према свом утврђењу на Нерезини код Штубика.

Мула – паша је поред грађења свог утврђења извршио и опкољавање шанчева Миленка Стојковића кога је почео да гађа топовима како би га натерао на предају или повлачење. У овим акцијама Мула – паши је помагао француски официр Маријаж. По наређењу Мула – паше, Гушанац Алија се са војском утврдио на Малајници и од 25. априла 1807лг. свакодневно су се водиле битке између Срба и Турака.
За то време руски генерал Исаијев је дошао до Дунава са 1.000 војника и два топа, али није прешао на подручје Србије. Миленко Стојковић је оценио тежину своје ситуације и упутио писмо Карађорђу тражећи хитну помоћ,а истовремено га је и обавестио о томе да није успео покушај да дође у везу са Русима.
Карађорђе је био прилично узнемирен овим вестима и наредио је србским војводама Петру Јокићу из Ужица, Станоју Главашу и Вулици Вулићевићу да крену у помоћ Миленку у Штубик. Њих су у Поречу сачекали Хајдук Вељко, Петар Добрњац и Петар Џода. У Поречу је устаничка војска тада бројала око 5.000 бораца и 24. маја је кренула према Штубику.
Месец дана се водила тешка и неравноправана борба. Миленко је био опкољен , а Мула – паши је стигла помоћ од Гушанац – Алије. Опкољени устаници су се храбро борили и одолевали бомбардовању турских топова, као и масовним јуришима Турака на бедеме и шанчеве. Устаницима је понестајало хране и воде. „Хране није било друге, него по 80 грама суве пшенице на друга“. Са водом су се снабдевали из реке Замне једним тајним каналом. Међутим, Турци су то уочили и сваког Србина коју је за воду дошао и захватио „шешанима туку и гађају“.

За то време Карађорђе је стигао у Плавну, која је била удаљена два сата хода од Миленка. Долазак вожда у близину Штубика, имајући у виду легемдарна казивања о њему и његовој храбрости и јунаштву, морал браниоца источних граница нагло је поратсао. Додатну моралну снагу устаницима су дале вести да се руске јединице налазе на граници Србије. Карађорђе је 25. маја 1807лг. напао турску војску и борба се водила 24 часа.
Нападнута су утврђења Гушанац – Алије и Дели – Кадрије који су ипак успели да одбију напад. Пошто није у првом нападу успео да покори Турке Карађорђе је почео да гради утврђење северно од Нерезине на узвишењу које се и данас зове „Карађорђева главица“.

Генерал Исајев је прешао Дунав 12. јуна 1807лг. а у Штубик је стигао 18. јуна. Када су Руси стигли међу Србе који су их дочекали парадно, било је ту грљења и љубљења као да су то два брата била изгубљена па се тек ту видела и познала. Те вечери су Карађорђе и Исајев имали састанак где су се договорили и направили план борбе према коме је Миленко Стојковић са 1.200 Браничеваца и Вулица Вулићевић са 600 Смедереваца извршио опкољавање Мула – пашиних шанчева.
У зору 19. јуна 1807лг. србска и руска војска су отпочеле јуриш на Мула – пашине шанчеве, да би се те вечери прва заједничка борба Срба и Руса завршила великом победом. Мула – паша је једва спасао главу побегавши са бојног поља, као и Дели – Кадрија и Гушанац – Алија. Турци су, што у шанчевима, што изван њих, оставили око 1.500 погинулих и више хиљада рањених. Губици Срба и Руса су били: око 200 Срба и 130 Руса.

Битка на Штубику 19. јуна 1807лг. је учврстила заједницу и братство између Срба и Руса и први пут се пролила руска крв у борби србског народа за слободу и независност. Срби и Руси су наставили да сарађују (не само на војном већ и на дипломатском плану) и наредних година док је Устаничка Србија живела све до 1813лг. али и касније током 19. века.
 
 
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ
У селу Штубик, између Неготина и Мајданпека се сваке треће недеље јуна месеца одржава смотра народног стварашатва и фоклора под насловом „Крајински обичаји“, где се на пригодан начин обележава годишњица ове славне битке, и полажу се венци на споменик.

Leave a Reply