Због близине немачких артиљеријских положаја, који су понекад били удаљени 3-4 километра, пут је добио надимак „смртни коридор“.

Файл-РФ/Викимапиа/Центральный военно-морской музей

„Пут победе“ – уско подручје земље, одбијено од трупа лењинградских и волховских фронтова – постало је транспортна артерија која је снабдевала браниоце Лењинграда са муницијом и храном.

Храбрости бранитеља и становника опседнутог Лењинграда, који су издржали најдужу у историји опсаду непријатеља – од 872 дана, посвећене су оде и песме. Један део историје припада и привременој прузи, изграђеној за рекордних 20 дана од станице „Пољани“ до Шлиселбурга. Иако дужина пута износи свега 33 километра, сваки метар пута је освојен тешком борбом. Због близине немачких артиљеријских положаја, који су понекад били удаљени 3-4 километра, пут је добио надимак „смртни коридор“.

Одлука о хитној изградњи пруге Пољани-Шлиселбург донета је одмах након опсаде Лењинграда. Одржавање железничке комуникације било је од велике важности. У условима озбиљне зиме и недостатку приступних путева, пруга је изграђена преко мочварног тресета, под непрестаним гранатирањем непријатеља. Руски коструктори су тада успели да изграде чак три моста преко река, укључујући и један преко Неве у дужини од 1300 метара.

Упркос свим потешкоћама, пут је изграђен, омогућујући опкољеном Лењинграду да живи и да се бори. Већ 7. фебруара 1943. локомотива Еу-708-64 испоручила је први воз са храном и муницијом у опкољеном граду након што се пробила опсада.

Шлиселбурска траса постала је убрзо кост у грлу нацистима, која је ометала заузимање Лењинграда. Чак 110 железничара је дало животе за одржавање пруге и превоз намириница и муниције, а 175 је рањено.

„Историјска“ локомотива данас је изложена на станици „Волховска“ као симбол храбрости и несебичности људи који су успели да изграде жељезни „Пут победе“.

Извор: glasmoskve.rs

Advertisements