Неочекивано колико и обесхрабрујуће, амерички и кинески медији дошли су до консензуса који нису тражили. Рат око Тајвана је неминован, сагласни су. И само је питање времена када ће избити — већ сада, или у року од наредних шест година. А реч инвазија све више је у употреби на обема странама, које (још) нису у отвореном сукобу.

„Тајван се сада налази у срцу све дубљег раздора између Кине и САД. Судбина острва има потенцијал да преобликује регионални поредак, па чак и да изазове војни сукоб — планиран или не“, пише „Њујорк тајмс“.

Kинески рокови

„Неки тврде да би (председник Кине) Си Ђинпинг могао да осети обавезу да освоји Тајван како би крунисао еру своје владавине“, застрашује овај лист своје читаоце и тврди да је „по први пут кинеска војна моћ учинила освајање Тајвана замисливим подухватом, можда чак и примамљивим. САД желе да осујете инвазију, али њихова војна доминација у Азији постојано опада“.

„За нас, питање је само када ће се то догодити, не и да ли ће се догодити“, цитиран је вицеадмирал Мајкл Студмен, директор обавештајне службе америчке Индо-пацифичке команде. А „Вол стрит џорнал“ истим поводом подсећа и да су „највиши војни званичници САД оценили да је вероватно да ће Пекинг употребити силу против Тајвана у наредних шест година. Други званичници кажу да би кинески рокови могли да буду и краћи од тога“.
„Вол стрит џорнал“ открива и да су „америчке трупе ангажоване на острву већ најмање годину дана“ и да „у тајности обучавају локалне снаге“. И то упркос споразуму Вашингтона и Пекинга о успостављању формалних односа који је пре 42 године, поред осталог, предвидео и потпуно повлачење америчке војске са острва које Кина сматра неотуђивим делом своје територије.

Имајући баш то у виду, кинески „Глобал тајмс“ у редакцијском коментару упозорава да ће ово „разоткривање присуства америчке војске на Тајвану само убрзати рат у мореузу“:

„Морамо јасно да им поручимо да ће јачање америчко-тајванске завере додатно оснажити одлучност матице да уједињење оствари силом. То ће такође убрзати припреме за војну акцију и критични моменат догодиће се и раније… Ангажовање америчке војске на Тајвану морамо одлучно да дефинишемо као ’инвазију‘. Матица има право да изврши војне ударе на њих у било ком тренутку. Нећемо дати никаква обећања у погледу њихове безбедности. Кад избије рат у Тајванском мореузу, америчко војно особље биће прво које ће бити елиминисано… Матица ће бити она која ће одлучити када ће војни удари бити спроведени… Нећемо плесати по њиховим нотама, него ћемо њихове трикове скршити стратешком агресивношћу.“

Ратне игре Пентагона

Ово живописно упозорење употпуњено је и видео-снимцима маневара кинеске војске на којима је увежбаван поморски десант. Одржана два дана након пада Кабула, указује „Њујорк тајмс“, била је ово „једна од највећих војних вежби икада, на којој је симулирана инвазија преко Тајванског мореуза“.

Сопствене симулације, открива њујоршки лист, спровео је у октобру прошле године и Пентагон и „исход је узбунио политички и војни естаблишмент у Вашингтону… У ратним играма, барем још од 2018, амерички ’плави‘ тимови непрестано губе… Строго поверљива игра кулминирала је кинеским ракетним нападима на америчке војне базе и ратне бродове у региону и потоњим ваздушним и амфибијским нападом на Тајван… Званичници су закључили да би Тајван, уз подршку САД, могао да издржи можда два или три дана пре него што његова одбрана буде скршена“.
Додаје се и да најновији извештај Пентагона оцењује да су „кинеске могућности већ превазишле америчку војску у неким областима, укључујући изградњу бродова, конвенционалне балистичке и крстареће ракете и интегрисане системе ваздушне одбране“.

А истовремено је, како јавља „Фајненшел тајмс“, „у знак протеста због споре технолошке трансформације војске САД и зато што не може да гледа како Кина претиче Америку“, оставку поднео главни софтверски официр Пентагона Николас Шалан.

Обруч америчких савезника

Да ли је рат око Тајвана неминован или га је Америка већ изгубила? Шта планира Вашингтон, а шта Пекинг? Или је оружани сукоб међу њима ипак незамислив не само због нуклеарног оружја, већ и због економија које су неопходне једна другој, како баш ових дана напомиње америчка министарка трговине Џина Рејмондо?

Ово су питања о којима су говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и некадашњи дописник наших медија из Пекинга Милорад Денда.

Објашњавајући како је и зашто Тајван „постао централна позорница — ако не и централна драма — у стратешком надметању САД и Кине“, као што је за „Њујорк тајмс“ рекао Еван Медеирос, функционер Националног света за безбедност у време Барака Обаме, Милорад Денда указује да је „амерички интерес да се подигне температура око Тајвана, јер је то саставни део њеног плана за Индо-пацифик да се око Кине направи обруч савезника који ће је блокирати и изоловати. Пекинг је тога, наравно, потпуно свестан и јако добро зна да је сада преломни тренутак да се не дозволи да Тајван буде увучен у једно такво савезништво. Зато и одговара веома оштро и упозорава да је спреман за рат из кога ће, сигуран је, изаћи као победник“.

Председник Си Ђинпинг, скреће пажњу Милорад Денда, „рекао је да је мирно уједињење у интересу свих, али је додао и да, ако буде препрека уједињењу, онда није искључена ни војна опција. Пекинг то говори деценијама, али до све заоштреније реторике сад долази због све већег ангажовања Америке у овом делу света, прављења нових војних свеза као што је АУКУС са Аустралијом и Великом Британијом, с намером да се заустави процес опадања америчке војне доминације на простору Пацифика. Стога и питање Тајвана све више постаје питање овладавања простором Индопацифика. А, чини се, и једини преостали адут у сучељавању с Кином који Америка још има.“

Стратешко стрпљење

Управо стога, сматра генерал Митар Ковач, „сада и једна и друга страна разрађују различите сценарије, па и војне, и увежбавају их у маневрима на том простору. Мислим, ипак, да Америка јако добро зна да нема варијанте по којој би из тих сукоба могла да изађе као победник; претње које се упућују Кини пре свега разумем као покушај Сједињених Држава да и даље остану присутне на том простору. Верујем да је Пентагон већ упозорио политичаре у Вашингтону какво је стање ствари у војном погледу, али они калкулишу и не желе да то и јавно искажу – јер би тиме оголили и растућу немоћ те силе која у све већем броју региона на свету престаје да буде једина сила, што је била у време своје највеће моћи.“

С друге стране, што се Кине тиче, објашњава Милорад Денда, „њен однос према реинтеграцији Тајвана најбоље се може дефинисати као стратешко стрпљење. А то значи да се неће улазити у авантуре у којима није унапред познат резултат, али и да ће се истовремено спремати за све опције, па и за војну. Која ће бити употребљена тек кад њен исход буде известан, и када се буде знало да Америка неће реаговати.“

С тим у вези, пише „Њујорк тајмс“, „неки саветници и бивши званичници у Кини верују да Сједињене Државе више немају вољу за слање својих војника ако би избио рат око Тајвана…“ А сличан став исказује и вицеадмирал Роберт Томас, бивши заповедник Седме флоте стациониране у Јапану: „На крају долазите до питања колико сте далеко спремни да идете да бисте одбранили Тајван. Размишљао сам пуно о томе, и не знам да ли су Сједињене Државе вољне да виде младе Американце које кући допремају у мртвачким сандуцима због одбране Тајвана.“

Овој прогнози у прилог иду и релативно разумне речи Џине Рејмондо, министарке трговине САД, која каже: „Нема сврхе говорити о раздвајању. Немамо никаквог интереса за хладни рат с Кином. Она има превелику економију за то – ми желимо приступ њиховој економији, и они желе приступ нашој економији.“

„Све бројке о трговинској размени и економском напретку показују да је пропао покушај Америке да се економски обрачуна с Кином. Неће много боље проћи ни својеврсна компензација за ту изгубљену битку, у виду овог покушаја војног опкољавања Кине. Она неће моћи да буде надвладана, и у Вашингтону ће морати да дође до отрежњења. Све друго представљало би пут без повратка,“ закључује Милорад Денда.

Leave a Reply