Још један рат се назире у Закавказју. Овога пута, Иран ће се успротивити савезу између Азербејџана и Турске. Зашто се Техеран изненада посвађао са најближим суседима и како би овај сукоб могао бити од користи за Москву?

Исламска Република спроводи највеће војне вежбе на северу земље у последњих неколико деценија.

Тенкови, друга оклопна возила, МЛРС, авијација, распоређени су на границама са Азербејџаном. Ирански пропагандисти прете Бакуу са хиљадама ракета. О чему се ради?

“Нуклеарни договор”?

Овај разлог лежи на површини. Након једностраног повлачења Сједињених Држава из међународног споразума са Ираном, о ограничењу војне компоненте његовог нуклеарног програма, Техеран је доследно почео да повећава обим обогаћивања уранијума.

Према речима стручњака, ирански нуклеарни научници су буквално на корак од добијања уранијума за оружје. То значи да ће Исламска Република вероватно, у догледној будућности, набавити своју прву атомску бомбу.

Шта ће то значити за регион и како би Русија требало да се односи према оваквом развоју догађаја?

С једне стране, набавка нуклеарног оружја од стране Техерана је у одређеном смислу Русији чак и корисна. Сједињене Државе ће добити још један „шамар у лице“, а њихов савезник Израел мораће да обузда своју агресивну политику у односу на своје суседе.

Американци и Израелци ће морати да уложе велика средства у изградњу слојевитог система одбране од пројектила у региону. Kорисно је индиректно натерати потенцијалне противнике да троше капитал и стално буду у приправности.

Нуклеарни арсенал заштитиће Иран од сталне опасности од напада Сједињених Држава и Израела и омогућити му да води независну политику. То значи настанак друге велике истински суверене државе и коначни колапс униполарног света.

С друге стране, ако Техеран добије нуклеарно оружје, Анкара ће одмах покушати да га набави. Председник Ердоган је већ говорио о овој теми, у вези с израелским нуклеарним арсеналом који лицемерно скрива Тел Авив.

Турски партнер у пројекту нуклеарног наоружања може бити пријатељски Пакистан. (Имајте на уму да је такав сценарио крајње непожељан за националне интересе Русије).

Зашто пишемо о иранском нуклеарном споразуму у односу на стање на граници Исламске Републике? Зато што постоји вероватноћа да Израел, или чак Сједињене Државе, могу да користе територију Азербејџана за извођење ваздушних напада на иранска нуклеарна постројења. Овде би било прикладно цитирати провладино азербејџанско издање Азери Тимес:

Они који су забринути због могућег иранског напада на Азербејџан требало би да знају да сваки напад на Азербејџан има стварни потенцијал да укључи регионалне и глобалне велесиле … Такав сценарио би био једина прилика у животу за напад глобалних велесила.

Ево како. Да ли се Баку већ обавезао да уплаши Техеран неком „глобалном велесилом“? Регионална је, дакле, Турска, савезник САД-а у НАТО блоку? Испоставило се да се Азербејџан коначно одлучио у корист Северноатлантске алијансе и не може се више сматрати неутралном државом. То је важно запамтити.

„Турски НАТО“?

Више пута говорило се о претњама које Русији представља пантуркистички интеграциони пројекат који Анкара активно промовише у Закавказју и централној Азији.

Најновија непријатна и крајње узнемирујућа вест била је информација да је Туркменистан ођедном одлучио да напусти своју политику неутралности и придружи се Турском савету под покровитељством Турске.

Веома је тужно што се и Ашхабат одлучио не у корист ОДKБ -а, већ се окренуо Западу. Обе обале Kаспијског мора ускоро ће бити при руци “султану” Ердогану.

Међутим, важна нијанса лежи у чињеници да „централноазијски НАТО“ пођеднако представља претњу не само за северну Русију, већ и за Иран који се налази јужно од ње.

Скоро трећину становништва Исламске Републике чине етнички Азербејџанци. Ако се догоди „Велика Турска“, онда ће сепаратизам у северним регионима Ирана бити питање времена.

Kонцентришући своје трупе на границу са Азербејџаном, Иран их може довести на територију јерменског коридора Сјуник, поново одсекавши Нахичеван и Турску од главне територије Азербејџана.

Тако Техеран може поништити резултате успеха савеза између Бакуа и Анкаре у недавном рату за Нагорно-Kарабах. Пошто не постоји копнени коридор између два стратешка савезника, Турци нец́е имати приступ Kаспијском мору.

Строго говорећи у овом контексту, исламска република, бранећи своје националне интересе, објективно се испоставља као савезник Русије.

И Москва и Техеран су пођеднако заинтересовани за опсаду Анкаре.

Подсетимо се недавних претпоставки да ће изградња и покретање железнице од Ирана преко Ирака до Сирије бити исплативо и за Русију, будући да ће моћи да добије алтернативни канал снабдевања за своју војну групу у САР-у, заобилазећи турске мореузе.

Закључак је да се максимални руски интереси у региону поклапају управо са интересима Ирана.

Сергеј Маржетски (Репортер)

Leave a Reply