Последње четири године лидери демократа кривили су Русију за наводно мешање у изборе 2016. године. Сада, демократе, које контролишу све три гране владе, имају моћ да ресетују америчку спољну политику и заузму непријатељскији приступ Москви. Али, хоће ли?

Тренутно постоји око 40.000 америчко-НАТО трупа успостављених дуж руске границе које изводе војне вежбе, док се мноштво руских тенкова, артиљерије и око 85.000 руских војника сада налази на око 25 миља од украјинске источне границе.

Обе војске су у приправности и спремне за било какву изненадну провокацију. Ако украјинска војска нападне руски регион Украјине (Донбас), Москва ће вероватно одговорити.

Дакле, да ли ће овог пролећа доћи до „пожара“ у Украјини и, ако да, како ће Путин одговорити? Да ли ће ограничити опсег своје кампање на Донбас, или ће ићи даље, на Kијев?

Ако руска војска пређе украјинску границу, неће се зауставити у Донбасу. Рат ће бити кратак, а Украјина ће бити исцепана на комаде. Али да ли ће се то догодити?

Руска тотемска животиња, Медвед, снажна је и мирољубива животиња коју није лако узбудити, али једном изазвана, незаустављива је.

Руски владари типично одговарају овој слици. Нису били авантуристички расположени, већ разборити. Путин, који је најзначајнији руски владар, нема склоност ка ризику.

Неће започети рат кој никада није желео да започне, али ће деловати одлучно ако то буде требало. Размислите о 2014. години, након украјинског пуча: законити украјински председник Јанукович отрчао је у Русију и замолио Путина да му помогне да поврати власт.

У то време, украјинска војска је била слаба и Русија је могла лако да је поврати, а да се није суочила са значајнијим отпором. Али, изненађујуће, Путин није наредио да се заузме Kијев.

Путин је непредвидив. Наредио је заузимање Kрима упркос саветима његових саветника. Био је то неочекиван потез и уследио је као олуја.

Такође је напао Грузију 2008. године, након што је Сакашвили напао Јужну Осетију. Ово је био још један потез изненађења који је био успешнији него што је ико могао да замисли.

Ако Украјинци покушају да поврате Донбас, руска војска ће их лако победити и наставити даље до Kијева. Присуство НАТО трупа неће одвратити Путина.

Што се тиче демократа, они могу гурнути Kијев у напад, али ће на крају изгубити Украјину. Ако је поента у тровању односа између Русије и Европе, они то могу покушати, али ако мисле да ће се руско-украјински рат одужити, варају се. А ако мисле да Путин неће бранити Донбас, направили су озбиљну грешку.

Бајденов недавни телефонски позив Путину сугерише да је администрација одлучила да ипак не започиње рат. Међутим, у то не можемо бити сигурни пошто је Kремљ одбио да пристане на Бајденову понуду за састанак.

Одговор Kремља био је леден: „Проучићемо предлог“. Руси сматрају да би предлог самита могао бити трик усмерен на куповину времена за јачање њихове позиције. Закључак: Не можемо знати како ће се ствари одвијати у будућности.

Тешко је разумети шта администрација Бајдена мисли да ће изазвати ратом у Украјини. Одузимање Донбаса примораће владу да наметне скупу, дугорочну војну окупацију којој ће се свирепо одупријети људи који говоре руски језик и живе у том подручју. Где је ту корист за Вашингтон?

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Делује да је стварни циљ провоцирати Путина да претерано реагује доказујући тако да Русија представља претњу читавој Европи. Једини начин на који Вашингтон може да убеди своје савезнике у ЕУ да не би требало да се упуштају у критичне пословне трансакције са Москвом је ако могу да докажу да је Русија „спољна претња“ за њихову колективну безбедност.

САД би волеле да се Донбас реинтегрише у украјинску државу, јер би тада били хваљени као „моћни бранилац источноевропске земље против Русије“. Али, тада би Русија имала трајни рат на ниском нивоу на својој граници. У сваком случају, односи Русије са Европом би били затровани и ЕУ би на крају вероватно купила скупи течни гас од САД-а, уместо много јефтинијег руског гаса.

Украјинци су флексибилни људи. Тренутно се подвргавају антируском националистичком наративу, али ако би дошла руска војска, Украјинци би се брзо сетили да су били суоснивачи СССР-а, браћа Русима и отресли би се кошмарне националистичке владавине.

Украјинци су дивни људи, али се лако прилагођавају новим владарима, било да су то немачки Вермахт, пољски властелини, петљурски националисти, или комунисти. Прилагодили би се и партнерству са Русијом. Слично томе, Руси би пригрлили Украјинце као 1920. и 1945. године.

Украјинска независност и раздвајање вероватно се не могу одмах одбацити, али уместо једне велике гломазне државе, Украјина се може трансформисати у неколико кохерентних независних целина.

Западна Украјина ће се вероватно придружити Пољској као независна, или полунезависна држава. Исток и Југ Украјине би могли постати полунезависни под руским кишобраном, или се придружити Русији. А историјска Украјина око Полтаве могла би да крене својим путем.

Украјинци би били срећни да се поново уједине са својом матичном државом или бар да се спријатеље са Москвом. Неће бити потребе за размештањем руских трупа у Kијеву или негде другде. Има довољно Украјинаца да владају и контролишу ситуацију и да се носе са преосталим екстремним националистима.

Са друге стране, Путин је прихватио распад СССР-а. Не покушава да реконструише совјетско царство нити га посебно занима Украјина.

Два пута је дозволио руским непријатељима да однесу Украјину: 2004. и 2014. Показао је да би више волео да има што мање везе са Украјином.

Будући да је правник по образовању, Путин има правни ум. Сматрао је да су Мински уговори довољно добро решење за све заинтересоване. (Уговор из Минска би „федерализовао“ Украјину) Није очекивао да ће Kијев само игнорисати уговоре, али то се догодило. Није му стало да припоји било који део Украјине, али би могао бити принуђен да то учини пре или касније.

У последњих неколико недеља америчко-руски односи су се знатно погоршали. Русија је дубоко увређена недавним развојем догађаја и неће се вратити „уобичајеном пословању“. Зашли смо у неистражене воде и не постоји начин да се предвиди шта ће се даље дешавати завршава анализу Израел Шамир.

Leave a Reply