Кад говоримо о Давосу, за милијарде људи важи правило Груча Маркса. Ово је ексклузивни клуб који се сваке године састаје у луксузном швајцарском одмаралишту да би се разговарало о глобалном пословном окружењу.

Грушо је, наравно, постао бесмртан, као и остатак Браће Маркс из јуродивих холивудских филмова из 1930-их, као што су Ноћ у опериДан на тркама и Животињски крекери. У једној од својих брзинских узвратних опаски, Грушо се нашалио: „Послао сам клубу телеграм у ком пише ‘Молим вас прихватите моју оставку. Не желим да припадам било ком клубу који ме прихвата за члана.‘“

Па, кренимо од оних милијарди људи који се неће наћи са друге стране обезбеђења јер се самопроглашени Светски економски форум заснива на ексклузивитету. Чак и кад би неким чудом добили позивнице, шта би била поента? Мантра о штедњи остаје доминантна у великом делу Европе. САД су и даље заробљене у вртлогу на ивици фискалног понора, а Јапан је пред одлуком да ослободи економски цунами – девалвацију јена по сваку цену.

Са друге стране, економски напредак видљив је код дела чланица BRICS (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), групе земаља у развоју и изабраних чланова Следећих 11 (Next 11). Свакако да Индонезија, Мексико, Филипини, Турска, Јужна Кореја и Вијетнам такође спадају у ову категорију (растућих економија; прим прев.) у оквиру клуба N11, организације налик на BRICS.

Зашто бисте онда потрошили годишњи БДП подсахарске земље да бисте доспели на Алпе, у Давос, на фестивал блебетања? Право приступа на приватне скупове овог самита кошта вртоглавих 245 000 долара.

Падине Џексон Хола, где се у Вајомингу одржава годишњи симпозијум централних банки, далеко су бољи избор. У поређењу са тим, Давос се суштински своди на две ствари. Прво, он је лош за раднике, односно за милионе људи на Западу који пролазе кроз пакао незапослености или стагнацију примања. Са друге стране, добар је за капитал, односно за компаније препуне кеша.

Али резултат је неизвесност, опет и опет. Прилично је једноставно, „снажне“ компаније просто не инвестирају. Зашто? Јер нема потражње. То је „цена“ мантре о штедњи, а нема доказа да ће пословни, финансијски или владајући кругови у Давосу обратити пажњу на ово питање.

На крају крајева, од 1990-их самит у Давосу се свео на тему окореле глобализације и њеног главног нуспроизвода – апсолутизације тржишта у свим сферама живота.

Речју, генерални директори, банкари и технократско-бирократски чиновници требало би да поведу широку расправу о тврдокорном неолиберализму. Да би то урадили потребно је да доведу Дејвида Харвија, изузетног професора антропологије и географије у Дипломском центру Градског универзитета у Њујорку, где дуже од 40 година предаје Марксово дело „Капитал: Критика политичке економије“.

Осим тога, требало би да позову на одговорност глобалне банкаре. Такође би морали да пошаљу штедњу на сметљиште историје и изједначе услове рада и капитала. Наравно, то се неће догодити.

Ипак, назив овогодишње теме на Давосу је „Отпорна динамичност“. Петогодишњак из фавеле у Рију би могао на смисленији начин да дефинише актуелне проблеме турбокапитализма.

Али опет, Давос има само једну сврху. „Отпорност“ је еуфемизам за све веће ширење синдрома тржишта и ниско плаћеног рада, односно за глобализацију којом управљају огромне мултинационалне копорације. Не би требало да прихватимо тај термин. Адекватан назив за њихове игрице није „отпорност“, него „неједнакост“.

У студији Универзитета Беркли у Калифорнији, богаство једног процента најбогатијих Американаца је 2010. порасло 11.6 одсто, док је богаство осталих 99 процената порасло за тричавих 0.2 одсто. Управо то је срце окорелог неолиберализма и капитализма.

Давос би требало да расправља о томе како су кључни делови елита осмислили финансијски крах који је изазвао Волстрит. То је за њих био тек „виртуелни“ посао, али за националне владе, које су након тога морале да интервенишу и исплате банке, није био виртуелан.

Плашим се да „Отпорна динамичност“ није назив који приличи Давосу. Али јесте добра дефиниција Кине. Док европске и америчке елите гомилају капитал како би зауставили продор Пекинга у Африку и Азију, кинески интервенционизам има искључиво пословну црту. То је она врста интервенционизма која гради путеве уместо да води ратове.

Међутим, питање које Давос одбија да постави остаје да виси у ваздуху: Због чега је лакше замислити тотално уништење човечанства – у нуклеарном рату или климатској катастрофи – него радити на промени система односа произашлих из капитализма?

То је питање на којем треба инсистирати.

Пепе Ескобар

Превео Александар Вујовић

Извор: standard.rsatimes.com

Advertisements
--