Грађани се литијама боре за одбрану светиња широм Црне Горе.
Од усвајања спорног Закона о слободи вероисповести у Црној Гори грађани су литијама устали у одбрану светиња, а како изгледа та борба описао је и један од учесника, Ранко Мештер.

Текст преносимо у целости:

  • Kако да не вриснем, да се чујем до Неба. Не могу. Чуће ме маса па ће питати јесам ли нормалан. Kако би закукао и заплакао да ме читав свијет чује. Не могу. Ноге ми се одсијеку кад видим ону масу, дисање ми се прекине, такнем срце десницом својом, а оно убрзано ради.

Смирим се и наставим шетњу. Из колоне се зачу – Ми смо деца Неба“… И опет тихо, да ме не види нико, сузе кренуше. Зар је могуће да у 21. вијеку корачамо мирно, ми, ђеца Неба, ђеца Његошева, ђеца Тесле, Иве Андрића и Меше Селимовића, у Црној Гори бранећи православље… Зар је могуце да корачамо у Литији, само тражећи основно, понављам, основно право на своју Вјеру.

Прекјуче смо чекали Павинопољце, Томашевце, Равноречане и оне са Рибаревина код АМД, да се прикључимо. Једна је жена држала икону Светог Саве, један господин обучен у најљепше црногорско одијело мирно је чекао да колона приђе. И, наишла је колона. Сама помисао да је ход био дуг око 50 километара, а да је колона била поприлично бучна…

Разрогачио сам очи и гледао… И гледао… Опет сузе. Брисао сам очи испод својих наочара, окрећући се, да ли ме ко гледа. Нема везе, чуо сам „шмрц“ са свих страна око себе.

Око 50 километара… Људи знате ли колики је то пут. Пут наде. Док су једни гледали унезвјерено на поворку, други су брисали сузе. А тако су ми били блиски. Препланули од првог јутарњег сунца, и раздрагани, иако је у колони било старих и младих.

  • Примијетио сам једног са бијелом мајицом на којој је била слика нашег Ђеда Амфилохија, а око ње натпис „Не дамо Светиње“. Тај малиша је био упадљив из разлога што је ковитлао са црногорском заставом и пјевао „Не дамо Светиње“. Морам признати, мало сам био љубоморан на њега (због мајице). На челу колоне налазио се томашевски свештеник и благосиља масу која их чека. Довикну старини да се прикључи, оном старини који је био у најљепшем црногорском одијелу. И наравно, сав поносит (а како и не би), човјек иступи из масе и прикљуци се Литији.

Свештеник, видно уморан од пута, на час се озари и настави да нас благосиља великим дрвеним крстом. И брзо се заборави на умор, на изнемоглост, и сви кренусмо у Литију. И опет ја плачем, жена ме ћушка, као да не бих требао, јер сам у међувремеу почео на глас да ридам.

Очекујем да колона иде спорије. Поред мене неки господин – иде, не гледа ни у ког… Не мозе више, али се бодри. Kао да медитира и у тој тишини проналази снагу да иде даље. Млађи момци, се наслањају на оне што су их чекали поред пута. Један започиње пјесму. Ваљда му је лакше да пјева него да се жали неком до себе.

И свуд у Литији могли су се виђети такви људи. Људи који су пошли у пола седам, по температури минус 10, да би стигли да се придруже Литији која креће у 16:30 испред Цркве Св. Петра и Павла, па скупа до Цркве Св. Николе у Никољцу. То је подвиг, зато се клањам до земље тим људима.

Гранчарево

И стигли смо до Цркве. Проломио се громогласан аплауз. Главном магистралом су стигли Томашевци и Павинопољци, а из правца Љешнице стигли су Гранчаревци. Сам аплаудирам. Знам да није аплауз упућен мени, већ овим крсним Црногорцима који су на путу, на једином исправном путу, на Исусовом путу.

Kреће и Литија. Море људи чека да се убаци у колону. Преко пола сата траје престројавање.

Величанствено. То је нешто што вам напуни плућа и срце, јер ви се налазите у Литији о којој ће писати историја. Није исто посматрати Литију са прозора и бити у њој. Није исто посматрати литију из удобности бјелопољских кафића и бити актер. Није исто чекати дневник па погледати Литију. Није исто газити Хамером… Није исто бројати, по службеној дужности, учеснике Литије. Није исто…

И, морам казати своје мишљење – ништа неће бити исто после ових Литија. Послушајте ме, Бјелопољци моји! Ништа неће бити исто!!!

Leave a Reply