Ових месеци, када у Београду снимају филомове велике светске звезде Данијел Крејг, Кејт Хадсон, Едвард Нортон и Мел Гибсон, наш град подсећа на славна времена 60/70-их година прошлог века када је био престоница филмске индустрије у овом делу света. Та времена немогуће је замислити без првог великог европског филмског фестивала ван западне Европе ФЕСТ-а, који ће следеће године бити одржан педесети пут. Град Београд је још 2013. годиме донео одлуку да Небојша Ђукелић, један од најуспешнијих селектора тог фестивала, дугогодишњи уредник Фимског програма Телевизије Београд, уредник култне Хронике ФЕСТ-а и покретач Фестовизије из које је настао чувени Трећи канал, добије улицу у нашем граду. Тада је улицу добио и Милутин Чолић, оснивач ФЕСТ-а и први селектор тог фестивала а ове године Динко Туцаковић, селектор ФЕСТ-а и Милан Вукос, потпредседник Скупштине града Београда који је најзаслужнији зато што Београд има ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ и Радост Европе.
Ако су Милан Вукос и Милутин Чолић најзаслужнији за покретање ФЕСТ-а, онда је Небојша Ђукелић урадио највише за његову велику популарност и медијску промоцију. Он је знао да искористи телевизију тако да филм, који је толико волео, постане још популарнији. Причао је да емисије прави тако да „гледаоцу никада не сме да буде досадно”. Успео је у томе јер је његова Хроника ФЕСТ-а имала милионску гледаност, а осамдесетих година прошлог века када се емитовала, у време када смо имали једну телевизију и два канала, улице нашег града су биле празне. Тако су захваљујући Небојши, осим публике у Сава центру, на ФЕСТ-у били и милиони људи широм Југославије, уживајући у инсертима из филмова и разговорима о филму. Интервјуисао је Хјустона, Куросаву, Поланског, Бертолучија, Иствуда, Гибсона, Џармуша… У Кану је осамдесетих година проглашен за најбољег новинара који је извештавао са филмског фестивала, што је почаст коју никада није доживео ниједан други новинар из Београда. Био је редитељ који је волео електротехнику. Играо је шах и умео је сатима да решава шаховске проблеме. Као активни шахиста урадио је интервјуе са Спаским, Фишером, Каспаровим и Карповом. Волео је и кошарку коју је играо у јуниорима Црвене звезде.
Електротехнику је апсолвирао на Електротехничком факултету и отуд његова љубав према новим технологијама, видео-играма, сателитској и кабловској телевизији, рекламама и компјутерима.
Зато је било природно да када је Београд био један од првих градова у Европи који је још 1987. године имао кабловску телевизију баш Ђукелић буде њен први уредник. Кабловска телевизија била је уведена само у насељу Церак 2. То насеље, на месту где је некада била густа борова шума која је посечена, изградила је Југословенска народна армија за официре и њихове породице. Приликом изградње тог стамбеног комплекса пројектована је кабловска телевизија, прва у нашем граду, за око четири хиљаде станова. Била је то кабловска телевизија само за једно насеље по угледу на сличне пројекте у САД који су рађени деценијама раније. Ђукелић је са својим тимом креирао четири канала са посебним програмом на кабловској телевизији само за становнике Церака који су поред тога могли да гледају Супер, Скај, САТ-1, РАИ и многе друге стране телевизије. Београдске новине су писале о томе како су становници Церака били у чуду када су се уселили у станове и схватили да им ТВ-антене нису потребне и да први у Београду имају ТВ кабл.
„Кабл се уводи по сличном систему као и телефон, а ја то волим да упоредим с топловодом” објашњавао је Ђукелић ново техничко чудо. „Јасно је да је овај наш мали корак – можда и за Београд није ништа бројка око четири хиљаде људи, колико отприлике гледа тај програм – историјски, највише због програма који специјално радимо за ово насеље”, наставио је Ђукелић и рекао да „кабловска телевизија може много дати, ако се правилно следе сви њени домети”. „Проблем је многих наших нових насеља, па и целих градова, што се људи, иако можда с истог спрата, врата до врата — једва познају”, објашњавао је Ђукелић док је са Милорадом Бајковићем, младим и агилним председником месне заједнице планирао програм кабловске телевизије за наредне дане. Тако су преносили посету градоначелника Београда Александра Бакочевића дому потпуковника Српка Ђокића у новогодишњој ноћи у којој се чекала 1988. година. Радиле су се репортаже о младим људима из тог насеља који су чекали посао, потом прича о породици која је уредила најлепши балкон у насељу, па о најбољој домаћици… За дочек Нове 1988. године кабловска телевизија тог насеља имала је сопствени ТВ програм, музички и филмки, а првих јануарских дана приказиване су утакмице америчке НБА кошаркашке лиге, па током фебруара незаобилазна Хроника ФЕСТ-а.
После „Хронике Феста“, Ђукелић је осмислио „Фестовизију“, програм који ће се приказивати 24 часа, уз модерне музичке спотове с краја осамдесетих, разговоре с гледаоцима и разна дешавања на фестивалу. У холу Сава центра поставио је 36 телевизора који су пратили програм. Повезао је Сава центар и хотел „Интерконтинентал“ са кабловском телевизијом у београдском насељу Церак 2, тако да су људи из центра одлазили код пријатеља на Церак да целе ноћи гледају шта се дешава на Фесту. Ђукелићу су се свиделе реакције људи и одлучио је да наредне године покрије сигналом цео Београд. Позајмио је три предајника од ЈНА и сигнал његове Фестовизије био је у свим кућама у нашем граду. Тако је настао Трећи програм Београдске телевизије.
„Био је ренесансни тип у времену социјализма. Принц телевизије.“, рекао је о њему Светозар Цветковић на десетогодишњицу његове смрти. Умро је 1996. године, у 49. години, у соби хотела „Метропол“, својом вољом, филмски. Његова храброст да се упусти у нове подухвате, способност да преброди све тешкоће и решеност да што науми спроведе без обзира на противљења, променила су културу Београда. Зато је Ђукелић један од највећих.
Горан Весић