Западни део међународне заједнице и политичко Сарајево као његова продужена рука кренули су у Босни и Херцеговини путем без повратка на коме се враћање на изворни Дејтонски споразум чини још и добрим сценаријем за бошњачку политику. Након што је бивши високи представник Валентнин Инцко донео тзв. закон о негирању геноцида искипео је одвећ врели босански политички лонац. Време Педија Ешдауна, када су функционери Републике Српске били смењивани или хапшени, далека је прошлост у складу са геополитичким променама у последњих двадесетак година, а које су се неминовно морале одразити и на ситуацију у нашем региону. То што је политичко Сарајево те промене преспавало или их на аутистичан начин игнорише не мења ситуацију на терену која је све само не повољна за тзв. пробосанску грађанистичку политику, а заправо аматерски прикривену политику исламизације БиХ од које, још од ,,Исламске декларације“ Алије Изетбеговића, бошњачка елита није одустала. Узалудна су била уздања у наум Џозефа Бајдена да ,,функционална и демократска БиХ“ буде један од шест спољнополитичких приоритета САД или у грађанина Кристијана Шмита, самозваног новог високог представника, да ће редом хапсити и прогонити све оне који не мисле као сарајевска чаршија.

Да од укидања Републике Српске до пролећа, које према председнику Вучићу прижељкују најмоћније западне силе, неће бити ничега традиционално сведочи Русија, један од гараната Дејтонског споразума, која не само да не признаје Шмита као легитимног, већ ни њему ни институцији коју наводно оличава није дозволила да се обрати у Савету безбедности Уједњених нација. Овога пута Русија није била усамљена, јер је Кина у истом снагом свог вета потврдила став њене амбасаде у Сарајеву од пре неколико месеци, а то је да Кристијан Шмит није високи представник. Први конкретан политички потез Кине у Европи и то баш на Балкану, баш у његовом ,,бурету барута“. Правилно је рекао наш највећи живи геополитичар Миломир Степић да свака нова глобална сила мора да покаже своју снагу на Балкану, па у том светлу треба посматрати поступке званичног Пекинга. На тврде ставове руског амбасадора Игора Калабухова да Република Српска има право на војску, па чак и на самосталност, сарајевска чаршија у свом маниру прети прогоном истог, као да је реч о амбасадору неке земље трећег света, а став Кине је исту затекао, па је њен једини коментар био да је реч о тамо некој назадној земљи у којој људи једу змије и шишмише.

Било како било, политичка елита, али и јавност у Србији и Републици Српској сложнији су више него икада у оцени да је будућност две српске земље заједничка, ма колико тешка и изазовна била. За министра Вулина Република Српска је спољнополитички приоритет Србије, а њена безбедност је за МУП Србије важна колико и безбедност саме Србије. Србија не одустаје од изградње аеродрома у Требињу и наставља да гради путеве ка Српској, али и школе, болнице и другу инфраструктуру у истој. Институције две српске земље уредно сарађују, баш као и различите политичке партије, попут недавног примера потписане коалиције ПУПС-а и Покрета за Бијељину. Све у свему, Република Српска може нестати само вољом Срба који су је створили, а то је могуће само у једном случају – у случају да се Република Српска припоји Србији, а тиме српско национално ослобођење и уједињење коначно доврши.

др Рајко Петровић

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Leave a Reply