Председник САД Доналд Трамп наредио је оснивање новог вида америчких оружаних снага, поред Копнене војске, Ратне морнарице, Ратног ваздухопловства, Маринаца и Обалске страже, сада ће Амери имати и Свемирске снаге као вид оружаних снага. Заправо, то није ништа ново, јер је још 5. августа 1996. године амерички генерал Еши, иначе командант НОРАД-а, изјавио „да ће Америка нападати мете у свемиру, али вршти нападе на циљеве на копну и на мору и из свемира. У свемиру ћемо користити летелице које се враћају у земљину атмосферу, све ћемо то комбиновати са противракетним балистичким системом. Многи људи не желе да о томе размишљају, сигурно је да то и није баш привлачно, али је сасвим извесно да ће се у свемиру ратовати”.

Фото: REUTERS
Фото: REUTERS

Неке чињенице још од раније упозоравају на појавне облике „ратова звезда”. Наиме, у орбити наше планете се, углавном у нижим слојевима, изузетно великом брзином, десет километара у секунди, креће велики број сателита, као и свемирски отпад који путује брзином од око 30.000 км на сат. Само од 1987. године до данас отпад у орбити чинило је око 18.000 објеката величине десет центиметара, око 60.000 објеката величине од једног до десет центиметара, и од десет до 110 милијарди делића фарбе отпале са разних свемирских бродова. До 2002. године америчка ваздухопловно-космичка команда утврдила је да постоји 10.000 објеката величине веће од десет центиметара који су активни или угашени сателити, фрагменти експлодираних ракетних мотора, кесе за ђубре и смрзнуте отпадне материје, које су избацили астронаути, шрапнели настали услед тестирања антисателитског оружја, 38 нуклеарних реактора и њихова језгра за гориво, један кључ за одвијање, једна рукавица и једна четкица за зубе астронаута. Количина свемирског отпада се удвостручује на сваких пет година, пре 20 година то је било око 3000 тона. Опасност од оштећења неке свемирске летелице са свемирским отпадом у орбити износила је 1987. године један према 500. Објекти већи од једног милиметра вероватно пробијају оплату сателита, односно соларне плоче, објекти већи од једног центиметра озбиљно оштећују сателит, док они већи од 10 центиметара у потпуности уништавају сателит.

У последњих 40 година у атмосферу је ушло више десетина хиљада објеката, а званичници Пентагона одбацују тврдње научника и астронаута да оружје у свемиру може да остави толико отпада да доњи орбитални простор постане неупотребљив. О опасности од радиоактивног загађења посредством нуклеарног оружја у свемиру никада се не говори. Када је у јануару 1978. совјетски сателит „Космос-954” на нуклеарни погон пао из орбите изнад Канаде, испустио је радиоактивни отпад и прашину  и тако контаминирао пут у дужини од 2.000 км. И то није био први такав случај. Космичку сонду НАСА-е „Њу хорајзонс” на путу за планету Плутон покреће радиоактивни термоелектрични генератор који садржи око 132.465 кирија изузетно смртоносног плутонијума, углавном Пу 238 и око 12 одсто Пу 239, који се користи за производњу нуклеарног оружја. У свемиру стационирано антисателитско оружје са таквим погоном погубно је на висинама од 300 до 800 км, а у тој су зони углавном свемирске цивилне летелице, међународне свемирске станице и извиђачки сателити.

На постављање америчког антибалистичког ракетног штита у Пољској и у Румунији Русија ће вероватно одговорити не само лоцирањем пројектила „искандер” у области Калињинграда и Крима, већ и јачањем свемирске компоненте својих оружаних снага. Истина, и технолошки напредна свемирска битка може да буде катастрофална за евентуалног нападача. Будући да противник може одговорити на технолошки примитиван начин тако што ће у свемир изручити велику количину камених, односно металних зрна. Односно, свака земља која се осети угроженом од могућих противничких ласерских и других оружаних система, постављених у свемиру, може у свемир да лансира велику количину обичног шљунка, јер каменчић који се креће брзином од преко 30.000 км на сат може да погоди неки предмет  снагом која је једнака удару сефа од једне тоне који се баци са трећег спрата. То онда изазива ланчане сударе и орбитална зона постаје неупотребљива за озбиљан свемирски рат. Прави пример старог месопотамског ратовања које технолошко развијено оружје претвара у прашину. Проблем је само у ситници, а она гласи: колико је то држава данас у свету способно да у Земљину орбиту избаци такав „ратни шљунак”?

У научним круговима још није објашњена тајна „нестанка” великог броја америчких метеоролошких сателита, који су из првобитне орбите на висини до 600 км премештени у орбиту на скоро 40.000 км висине. Да ли они, заправо, крију ласерске борбене системе? Да ли су ти „нестали” метеоролошки сателити ласерски топови за превентивно деловање? Ако јесу, онда би морали да имају комбиновани нуклеарно-соларни погон, јер је за употребу ласера потребан велики извор енергије.

На улазу у велико ласерско постројење у лабораторији „Лоренс Ливермор”, САД,  налази се 30 метара висока статуа Шиве, која представља плес космоса. Први велики ласерски пројекат звао се Шива. Нови вид америчких оружаних снага само је  реинкарнација некадашњег Рагановог „рата звезда”. А та једна рукавица неког астронаута, која кружи око Земље, рукавица је бачена у ринг. Свемирски…

Мирослав Лазански

Извор: politika.rs

Advertisements