Аутор: Драгослав Бокан

Августа 1918. године је у Свијажску постављен споменик „револуционару“ Јуди Искариотском, са све песницом, гневно и претећи упереном у Небо.
Ову скарадну акцију је наредио лично Лав Троцки (а о томе нам сведоче дипломата Хенинг Келер и писац А. Вараксин).
Истовремено је наређено постављање сличног споменика апостолском издајнику Христа у Тамбову, али и СПОМЕНИЦИ БРУТУ, КАИНУ И ЈУДИ по читавом Совјетском Савезу – све по заповести Лењина лично.
Било је то у време „унутрашњег геноцида“ над читавом класом мислећих и патриотски настројених Руса, када је брутална бољшевичка ЧЕКА драла кожу с руку стопала и лица, зашрафљивала људе на под, откидала главе, силовала децу пред родитељима… као у кланицама.
Читаве војске су, заточене по подрумима приручних затвора, заједно са породицама чекале да, већ колико сутрадан, буду побијене.
Само у Симферопољу (о томе говори Михалковљев филм „Сунчани удар“) је у једном таласу побијено 20.000 оних које је нова власт сматрала „опасним по револуционарну ствар“, без икаквог суђења или образложења – а на читавом Криму чак 80.000 невиних људи (без гроба и помена).
У четири године након Револуције само на Криму и у Јужној Русији је убијено чак 8 милиона људи у страшним данима „црвеног терора“. А током прицеса „декозакизације“ је убијено више од милион козака Донске области…
Јудин споменик је био врховни симбол онога што се дешавало тих језивих дана пакла на земљи.
Христос је тако убијан из дана у дан, а Његов издајник је био слављен од бољшевика као „херој Новог Доба“.
У Херсону су три православна свештеника разапели на Крст, епископа Исидора су живог набили на колац, пермског владику Андроника су живог закопали, епископа Амвросија су рашчеречили коњи на све четири стране, а архиепеископ Јоаким је убијен и обешен наопачке у Саборној цркви у Симферопољу…
Забележено је и да су тада свештенике „венчавали с кобилама“ у црквама у пакленој травестији свете тајне, скрнавећи тако (и на хиљаде других начина православне храмове).
Мошти светаца су бацане псима, иконе паљене на ломачи, звона обарана и ломљена, а фреске гуљене, гребане и прекречене…
У царском Кијеву (граду кнеза Владимира и премијера Столипина) је (бележимо једно сведочење): „цео под био заливен крвљу од десетак сантиметара дубине, помешан у застрашујућу масу с мозгом , костима лобање, праменовима косе и другим људским остацима… и зидови су били испрскани крвљу, за њих су се, поред хиљада рупа од метака, залепили делићи мозга и делови коже главе… канал дубине четврт метра и ширине десетак метара је цео, до врха, био испуњен крвљу… а поред овог губилишта, у башти исте куће је лежало 127 на брзину закопаних лешева из послкедњег покоља: свим лешевима су биле смрскане лобање, а многи су имали потпуно спљоштене главе, а неки без глава (главе се нису одсецале, већ откидале)… у углу баште је било 80 лешева с распореним стомацима, без удова, искасапљених; некима су извађене очи, а главе, лица, вратови и читава тела су били покривени убодним ранама (неки нису имали језике)… били су то старци, мушкарци, жене и деца; једна жена је била везана ужетом за своју кћерку, девојчицу од око осам година, обе су имале ране од ватреног оружја…“
Тако је то изгледало, тих година.
Баш као у усташкој НДХ током Другог светског рата или у „ослобођеном“ Београду и читавој Србији после 1944. године.
Пакао на земљи, у најодвратнијем могућем облику.
Када ово читамо и размишљамо о свему кроз шта је Русија прошла током страшних година апостазије (али и великог мучеништва и непоколебљиве вере у Христа), тек тада можемо да осетимо КОЛИКО ЈЕ ВЕЛИКИ ПОДВИГ ВЛАДИМИРА ПУТИНА који је успео да помири оно што се мора мирити, да зацели оно што се још може зацелити и чудесно оздрави оболело ткиво руске народне душе.
Данас је ђаво решио да се поигра историјом и сад почиње да пропагира „антикомунистичку освету“ – а, у ствари, у потпуно исте сврхе због којих је пре деведесет година пропагирао бољшевичке покоље над царским официрима, племством и невиним народом. Покушава да доврши круг и обрне причу, а опет у своју корист и за своје паклене циљеве.
Противници председника Путина сада глуме „белогардејску идеју“ и противе се помирењу и уједињењу руског народа око свог великог предводника. Све то тобоже „због чистоте руске ствари“, не желећи савез са потомцима некадашњих комесара ЧЕКЕ, а заиста – због истих оних циљева због којих је и покренута несрећна Револуција.
Све је сада окренуто наопачке и припремљено за још једно лукавство Непоменика.
Срећом, постоји и тај историјски Изабраник у Кремљу, који Русе чува од беспућа и самоубилачких идеја, свестан опасности која им прети од међународних непријатеља (истих оних који су својевремено финансирали револуционарну кланицу и хаос, а сад спремних да опет организују нешто слично, само са потпуно другачијим паролама и симболима него некад).

--

Leave a Reply