На врхунцу борби за град Волноваху на истоку Украјине, једна жена је спасила јединог преживелог члана посаде уништеног руског тенка Т-72 и скривала га у свом дому све док његови саборци из милиције самопроглашене Доњецке Народне Републике нису освојили ово место.

Возач тенка Јевгениј Донченко и становница Волновахе Светлана Шчербина загрлили су се као мајка и син када су се поново срели, а репортажа о невероватној причи изашла је на порталу Комсомолскаје правде. Јевгениј сада Светлану назива својом другом мајком, која му је поново дала живот.

Гледајући у комад спаљене земље присетио се дана када је његова посада водила своју последњу битку. Тог 27. фебруара чета у којој је служио добила је задатак да истера непријатеља из Волновахе, коју је украјинска војска претворила у утврђени појас. Његов тенк је био један од првих који је ушао у град.

– Налетели смо на украјинске тенкове насред улице. Један је пуцао на нас, одговорили смо, погодили га у куполу и видели да се пуши. Одмах смо погодили другог, који је устукнуо иза куће. Командант нам је наредио да се окренемо и они су почели да туку по нама из тенкова, борбених пешадијских возила и РПГ-ова (ручни противтенковски бацач граната). Запалио се одељак код сталка за муницију, куљао је дим, ништа се није видело, викао сам момцима, али нико се није јавио – испричао је млађи наредник.

Јевгениј је ипак успео да одвезе скоро уништени тенк мало даље од места сукоба, где је покушао да угаси ватру. Није могло да се изађе кроз горњи отвор. Био је заглављен, па је морао да проба кроз доњи. Тада је кренуо да спасава посаду, али су они већ били мртви.

Они су погинули на лицу места. Мој командант Дмитриј Лисенков и нишанџија Јевгениј Гусаков… задрхтао је глас младог војника.

Каже да је онда откачио митраљез и понео га са собом, али без торби са додатном муницијом, и потрчао низ улицу.

– Не знам како ме Украјинци нису приметили, направио сам круг око школе у ​​којој су били утврђени… Наравно, било је језиво, кажу да тенкисте нису ни заробљавали. На путу сам схватио да трчим без кертриџа (муниције). Срео сам човека на скутеру и замолио га да ме одведе до знака “Волноваха”, али се он уплашио: „Чији си ти? Свуда су унаоколо, пуцаће на обојицу!” А онда сам видео тетка Свету – присетио се он.

Жена каже да је приметила унезвереног војника како лута испред куће.

– Приметила сам га кроз прозор, дечак трчи са митраљезом, уплашен, очигледно не познаје крај, час у једном правцу, час у другом, а онда ми је рекао “Тетка, помози, молим те…”  – испричала је Светлана Шчербина.

Она му је дала седатив, а војник је узрујано казао да је тенкиста ДНР, да је тенк погођен и да је посада погинула. Објаснио је у којој је улици. Светлана је, затворивши Јевгенија код куће, отишла да провери возило.

– Сликала сам тенка, показала му га и питала да ли је то његов. Мало се смирио, умио, сакрили смо му одећу, митраљез, пресвукао се у цивилно одело и заједно смо отишли ​​до тенка. Опет је проверио момке. Да, погинули су… Узели смо му ранац и само смо улетели у кућу, када је осам украјинских тенкова напустило ту улицу – испричала је Светлана.

Фото: принтсцреен кп.ру

Украјинци су прегледали онеспособљени тенк и приметили да фали један члан посаде после чега су кренули у потрагу по околним двориштима. На Светланина врата никада нису покуцали.

Жена је пребацила кауч у собичак у којем је спавао Јевгеније. Првих неколико дана напољу се чуло тутњање гусеница и мотора украјинских тенкова и оклопних возила.

Војник је помагао жени у кућним пословима, цепао дрва и забаракадирао прозоре који су попуцали од детонација.

– Тета Света је имала залихе али појели су их. Брашно, компоти, њен џем је веома укусан. Када смо првог дана отишли ​​у тенк, одатле сам узео торбу са порцијама хране. Нисам поново изашао из куће – рекао је Јевгениј показујући новинарима тегле.

Понекад је устајао са кауча да погледа улицу. Свуда је горело и експлодирало, војници су ходали у близини, чуо је како разговарају.

– Овде иза куће су стајала два њихова тенка. Тетка Света их је чак псовала – казао је он.

– Какви сте ви браниоци? Сви иду на бојно поље, а ви у моју башту – присетила се Светлана шта је рекла Украјинцима.

Ни њена кућа није прошла неоштећена, али је макар и даље имала кров над главом, за разлику од многих житеља разорене Волновахе. Каже да ту може да се живи, макар док не захладни.

Фото: принтсцреен кп.ру

На радију су слушали вести са фронта, а убрзо су Светлана и Јевгениј чули да су остаци украјинских трупа почели да се повлаче из Волновахе. Онда су 12. марта видели да се неколико руских бораца креће улицом. Јевгеније се мучио да нађе речи којима би описао радост. Отворио је прозор, повикао да је њихов и упозорио их да су Украјинци минирали пут пре повлачења. Онда је коначно изашао из куће.

– Нашао сам своје људе, све им испричао, одвели су ме у моју јединицу. Сви су тамо били у шоку, мислили су да сам погинуо у тенку – рекао је уз осмех тенкиста.

Јевгениј је за свој подвиг награђен орденом “Хероја ДНР”, док је Светлана одликована Медаљом за храброст. Тенкиста се вратио у борбу, али је новинарима причао о девојци која га чека и наговестио свадбу.

Светлана, која ће сигурно добити позив, се са друге стране спрема за зиму и нада се да ће што пре успети да поправи штету на својој кући.

Оставите Коментар