Кад је московски Институт за радиологију пре девет година за запослене организовао одмор у Брзећу, први сусрет са Србијом за Олгу Кочигареву, тада тридесетседмогодишњу специјалисту физијатрије и фармације, био је судбоносан.

Опчињена природом, а пре свега људима, сваке године се враћала, а пре две у Србију се и преселила и отворила биљну апотеку. Подно Копаоника, у селу Гочманци, пронашла је и нови дом и љубав.

Уз своје стадо оваца Олга као права чобаница бере љубичице са ливаде. Руси их користе за лечење кашља.

– Овде мало ко бере биље, а доста има. Свака биљка коју узмете је лековита – каже Олга Кочигарева Николић.

У моћ лековитог биља уверио се и њен супруг Десимир. Уз Олгину помоћ прво је оздравио, а потом у шестој деценији открио и исцељујућу снагу љубави.

– Нисам се надао уопште. Ја сам живео као вук самотњак, тако сам навикао. Донела је велике промене. Она је хтела овде да имамо и гуске и препелице, пластеник, да садимо башту – каже Десимир.

Цветају и њени сунцокрети подно планине, а биће и меда.

– Толико је пажљива и радна да немам шта да кажем – прича њен свекар Богдан Николић.

На изненађење комшија, којима и као лекар радо помаже, Олга се животу на селу брзо прилагодила.

– Ако неко дође из Москве и каже да је овде лепо, вероватно да јесте, само ми ту лепоту не можемо да сагледамо пошто смо овде рођени и овде живимо – каже комшија Срећко Ивановић.

Олга открива шта јој је сметало у родној земљи.

– Тамо не видиш живот. Не можеш тако изаћи и погледати рецимо небо, погледати хоризонт, то никако није могуће. Овде је одмор за душу. Сада маштам да имам козу и да будем козарка – каже Олга.

Из Москве у Гочманце, на распуст, стигла су и њена деца, Аља и Иван и будуће комшије, породица Суђец.

– Дошли су овде, видели природу, заљубили се и више ништа неће да виде. Ја им кажем идите тамо видите Стару планину, Златибор… Нећемо нигде, кажу, Гочманци и то је то. Тачка – прича Олга.

У селу које има само осам кућа, девета ће бити руска. Надају се прва, али не и последња.

Извор: srbijadanas.comrts.rs

Leave a Reply