Српско племе Мијаци у данашњој северо-западној БЈР Македонији је српска етничка група која се дуго опирала бугаризацији и комунистичкој македонизацији. Организовани су по систему племена и братстава слично племенима у Херцеговини, Приморју, Старој Црној Гори, Брдима, Метохији и Рашкој. Имају доста сличности и са Србима са друге стране Шар планине у метохијској Сиринићкој Жупи око Штрпца и Брезовице. Највећа насеља су Лазаропоље, Гари, Битуше, Селце, Осој и Сушица. Међутим, данас се међу Мијацима само мањина још увек изјашњава као Срби, већина су Македонци, док оних који држе да су Бугари практично не постоје.

На слици видите Мијаке почетком 20. века у свом манастиру Св. Јована Бигорског
На слици видите Мијаке почетком 20. века у свом манастиру Св. Јована Бигорског

Још је Јован Цвијић писао о Мијацима као српском племену која је опстало на планинама данашње западне БЈР Македоније бавећи се сточарством, дуборезом, фрескописом итд. Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потичу још из Немањићког периода. Цвијић је писао да је од Мијака слушао о Косовском завету и њиховом историјском сећању. Међу Мијацима је и даље живо сећање на „цара“ Лазара, говори се о „Службама“ (Славама) и још се певају песме у којима се слави ово доба српске историје. Мијаци причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у бој на Косово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу Мијацима постоји и живо сећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори за кога тврде да су га они изградили. Гаје посебно сећање о Краљевићу Марку, за кога кажу да је родом „од Леген-град“ чије се рушевине налазе изнад торбешког села Присојнице.

Свака мијачка породица гаји јединствен српски обичај Крсну Славу тј. „Службу“, а средиште духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског који потиче још из 11. века. Цвијић је писао да све што постоји у том манастиру је у националном смислу везано за српску историју. Манастир Св. Јована Бигорског поседује веома стари поменик у коме је записана историја самог манастира и у којој се помињу само српски владари из лозе Немањића и српски архиепископи. Исто тако манастирски живопис на спољашњим зидовима осликан је у потпуности српским владарима све до Косовске битке. Те фреске је радио фрескописац из Лазаропоља.

Уз то, историја манастира Св. Јована Бигорског, као и самих Мијака, одише вечитом борбом за своју слободу и самосталност од Турака и Бугара. Од почетка су гајили отпор према бугарској егзархији и њеним покушајима наметања црквеног живота и успели су да сачувају све српске старине којих је било у њиховом средишњем манастиру и њиховој територији.

Извор: Историја Срба

loading...