Истина је да одело не чини човека. Такође је истина да из човековог одела, тј. по ономе како је обучен, можемо ипак закључити доста тога о њему. Први утисак који стичемо о било коме, кога први пут видимо у животу, а да нисмо знали ништа о њему од пре тог сусрета, јесте визуелни – оно што видимо, њега и оно што је на њему, тј. како је обучен. Не треба се лагати, правдати и самозаваравати, то сви радимо и то је природно што је тако, јер и иначе у животу апсолутну већину „надражаја“ и садржаја из спољашње средине ми добијамо преко чула вида.

Дакле, ако смо установили да први утисак о некоме формирамо на основу визуелног, као и да по начину нечијег изгледа/облачења, можемо закључити доста тога о њему (подкултуре то најбоље доказују) , сада бих хтео да се дотакнем проблема изгледа (па и сходно томе, деловања) деснице у Србији. Сматрам да свако треба да буде, у формалним и професионалним околностима, обучен у складу са тим. Као што је непримерено да у Цркву идемо у шорцу, папучама и дресу омиљеног клуба, или на венчање у тренерци и патикама, или у теретану у оделу и ципелама, тако је исто непримерено, да свако ко заступа јавно интересе српског народа/нације/државе/идеје , изгледа аљкаво, прљаво, неуглађено, неумесно. Није ту реч ни о каквој естетској „роботизацији“ и орвелијанском изједначавању људи по облачењу и понашању, већ једноставно установљавање општеприхваћеног, формалног/“пословног“ – „дрес кода“ . Није ту реч о некаквом „богаташком“ исмевању „сиротиње“ , већ о пристојном одевању невезано за материјалне прилике.

Да упростим конкретним примером: позвали су вас да говорите испред своје организације на промоцији неке књиге, да гостујете на телевизији/радију, да дате изјаву локалној телевизији после неке јавне акције на терену, апсолутно је нужно и очекивано имати „репрезентативан“ примерак у својим редовима, некога лепо обученог и пристојног изгледа, елоквентног, ко ће изаћи и стати пред камере те објаснити шта је урађено, шта је постигнуто и шта је био циљ и смисао целог пројекта/акције.

Десничари у Србији морају схватити да су у стартном заостатку у односу на своје политичке опоненте из супротних табора ( из више разлога, који су тема за посебну књигу, а камоли за посебан текст ) , те ако кане успети и „победити“ морају у старту да одају утисак финих и углађених, културних младића и девојака, без икакве дозе екстремизма и радикализма у свом изгледу, методама и деловању. Јасно је, наравно, да ће медији вребати прву прилику да им нешто замере и оспоре, као и да ће их упркос свему ипак „провоцирати“ , али им не треба давати додатног повода са своје стране за могуће злоупотребе и манипулацију.

У складу са претходно написаним редовима, јасно је да одређену форму изгледа треба да прати истоветно или слично деловање. Дакле, мало је вероватно да ће неко у оделу, са краватом и ципелама да иде да се туче по стадионима, руши по граду, пребија неистомишљенике и сл. , као што је мало вероватно да ће неко ко је крупан, ћелав, пун ожиљака и тетоважа, ко носи на себи дрес свог клуба, или рецимо мајицу са келтским крстом, свастиком или сличним „проказаним“ симболом (не улазећи у њихову симболику или значај, реч је о преовлађујућој интерпретацији и злоупотребама) , са „фајерком“ и „мартинкама“ , да оде на прес конференцију и говори о свом докторском раду који је преточио у књигу истог назива и која се бави тим и тим проблемом.

А ово кажем без намере да и једну страну глорификујем или сатанизујем. И ову „салонску“ и ову „хулиганску“ . Нико не би треба(л)о да има „стартни минус“ због свог изгледа. АЛИ, ако изгледа тако да се олако може тај утисак отети и потенцијално добронамерном посматрачу, онда не би требао бити зачуђен кад тај утисак стварно и изазове.

Дакле, облачење, тј. како изгледамо у свом репрезентативном издању, када представљамо свој покрет/партију/идеју/организацију, је итекако битно, као што је још битније шта представљамо и на који начин. Али једно без другог, као што смо горе показали, једноставно не иде.

У приватном животу, ми можемо изгледати како хоћемо, мада морамо имати на уму да ће нас други посматрати увек као чланове те и те организације/покрета/странке чак иако нисмо тад „на службеној дужности“ , јер ипак, чланство није светло у дневној соби, па да се пали-гаси по жељи, већ је константа иза које морамо увек стајати пре свега понашањем, па онда и изгледом и напослетку и деловањем.

Да закључим, ако десница у Србији планира, не да „победи“ , већ да престане да губи за почетак и трпи пораз за поразом, иако објективно, може да има (и има) највеће упориште у народу, у поређење са осталим политичким опцијама и варијацијама на политичкој сцени, из „супротног“ , левог табора, мора да у одређеној мери прихвати општеприхваћени „визуелни идентитет“ културног и углађеног света, који има, мора се признати, доста флексибилан „дрес код“ .

Нису ту потребни никакви велики издаци или снобовски (или дендијевски) стил облачења; фармерке и кошуља/џемпер ће увек изгледати репрезентативније и постићи већи ефекат, те боље указати на озбиљност представника, него тренерка и „обична“ мајица. Ако желимо да будемо схваћени озбиљно, наравно.

Тако да, подела из наслова текста, на „салонце“ и „хулигане“ је стављена ту само условно, јер није свако ко пристојно изгледа уједно и „салонски“ теоретичар у празно и лезилебовић, као што није нужно ни свако ко изгледа као „хулиган“ , насилник и дивљак. Али је јасно да увек треба изгледати сходно месту, времену и тренутку на ком се налазимо. Урадимо то за почетак. Изненадићемо се колико је једноставно а дугорочно делотворно. Биће сигурно неког позитивног помака. Јер много више негативног је мало вероватно могуће.

САЛОНЦИ И ХУЛИГАНИ - О ПОВЕЗАНОСТИ ВИЗУЕЛНОГ ИДЕНТИТЕТА И МЕТОДА ДЕЛОВАЊА ДЕСНИЦЕ 1

Јанко Стефановић

НАЦИОНАЛИСТ

loading...