Љубиша Аврамеловић, жива легенда тимочког бокса, једва саставља крај са крајем. Од 1979. до 1985, харао ринговима бивше СФРЈ у папир-мува категорији

Старији житељи града на Тимоку не крију изненађење када га виде како на улици чисти снег. Застану, загледају га, а из очију им се види да би га нешто питали… А, он – човек од 56 година, висок 156 центиметара – увек спремно и без устезања каже: „Јесте, ја сам Љубиша Аврамеловић, некада боксер, а сада чистач улица!“

Иако га млађи Зајечарци углавном не познају, времешнији суграђани памте да је – од 1979. до 1985. – харао ринговима ондашње СФРЈ у папир-мува категорији. Све га је хтело: и жене које су га опседале, и менаџери који су му нудили да пређе у професионалце, и обожаваоци који су га испред свлачионице чекали да добију аутограм…

Kвартови Зајечара уредни су и чисти захваљујући њему; Фото: Никола Томић

ТРЕНЕР ИЗ ХОБИЈА


ВЕЋ шест година, волонтерски, Љубиша учи клинце боксу у зајечарском „Тимоку“, а жеља му је, вели, превенствено да их припреми за живот, да буду поштени људи.

  • Небројено пута нудили су ми новац, да наместим меч, али никада нисам узео ни динар. Иначе, звали ме, тада, и „Раднички“, и „Звезда“, па и многи други клубови, а ја остадох веран свом клубу. Ех, да сам тада отишао – уздише Аврамеловић.
  • Четри пута био сам првак Србије и двапут вицешампион Југославије. Kао репрезентативац СФРЈ, још сам једини боксер који је био проглашен најбољим спортистом Тимочке крајине.

Чак сам и добитник Златне плакете СФРЈ, за унапређење спорта у овом региону – вели Љубиша који се, већ 1990, када је у 34. години окачио рукавице „о клин“, и лично уверио да слава брзо бледи.

Ођедном, сви су га заборавили, па ни посао није могао да добије. Није се либио да обија прагове људи који су, у данима славе, били спремни и „звезде са неба“ да скину, не би ли га видели у свом друштву, али је увек добијао одговор: „Дођи сутра, видећемо“, те је схватио да реч удара јаче од песница!

Разочаран, кренуо је у печалбу, и у Бечу, на „црно“, прао судове у једној кафани, спавао у подруму, те сав зарађени новац слао у Србију, да прехрани жену и двоје деце.

  • Најжешћи нокдаун доживео сам по повратку кући, када сам видео да се жена преудала и узела ми децу.
    Добијао сам ја, да се разумемо, добре батине у рингу, али ниједан ударац није могао да се мери са тим. И, тако се ја поново нађем на улици. Три дана сам спавао на клупи – сећа се Аврамеловић.
Kвартови Зајечара уредни су и чисти захваљујући њему; Фото: Никола Томић

Од тада, да би некако преживео, радио је све сезонске послове – мотику у руке, па копај; тестеру у руке, па у шуму, а брао је и кукуруз, скупљао сено…

  • Пре две године, сретне ме на улици Иван Јоковић, председник Скупштине града, па му укратко испричам шта ми се десило, а он ме сутра запосли. Чистим улице и захвалан сам на томе. Не крадем ни од кога, поштен сам човек… – кријући поглед, закључује јунак ове приче, некадашњи шампион са метлом у руци.
Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here