Марија Дојчиновић (32) и њена девојчица Тијана (5) из села Горња Козница код Сурдулице живе у свега неколико квадрата уџерице коју оне називају кућом, а сваки нови дан им доноси нову неизвесност, хоће ли успети некако да га преживе.

У свега неколико квадрата уз сталну опасност да им се плафон сруши на главу, проводе дане мајка и ћерка. Стари шпорет, расклиматани креденац, једна фотеља и двосед, сточић и змљани под. То је све, нема телевизора, нити другог кућног апарата.

  • Нас две смо саме, немамо никог. Тијнин отац нас је напустио, дете готово да га и не познаје. Ни ја немам никог, оца нисам упознала, мајка и баба су умрле, тако да смо саме, каже Марија Дојчиновић за ОК радио.

Опстајемо захваљујући добрим комшијама и људима, једини приход нам дечији додатак и социјална помоћ.

Имам и дуг за струју 60.000 динара. Струју користимо само за светло, једна сијалица и то је.

Немамо купатило, ни воду. На шпорету загрејем воду и купам Тијану, ту печем хлеб, кад имам брашно. И шпорет је стар, више дими него што греје.

Живимо од дечијег додатка од 3.500 динара и социјалне помоћи од 9.500.

Ти захтеви се обнављају на три месеца, па доста новца дам на превоз идући до Сурдулице, прича мајка Марија.

Иако је недавно оперисана, Марија из оближње шуме довлачи грање, како би имала чиме да ложи ватру. Мала Тијана увек иде с мајком, јер нема другара, нема деце да се са њима игра. Никада није имала лутку, а “највише воли”, каже, “кад има да једем”.

  • Највише волим месо, кад има, а кад идемо у Сурдулицу, мама ми купи сладолед. Волим и чоколаду.

Волела би да имам кућу и пилећу џигерицу, то волим да ручкам, стидљиво прича девојчица, која до поднева тог дана ништа није јела, јер скоро па ничег није било у кући.

Весна Новковић је прва комшиница Марији и Тијани и уз Предрага Искреновића, угоститеља из оближњег села Житорађе, једина која помаже, како девојчица не би била гладна.

  • Греота је да дете буде гладно, за њу се увек по нешто нађе. Њих две живе веома тешко, без основих услова за живот, а нико да се сети да помогне, указује комшиница Весна.

Мала Тијана нема ни чизмице за зиму, али ни јакницу. Сада иде у поцепаним кломпицама и прича како једва чека да крене у школицу. То би значило да би морала у неко од оближњих села.

На степеништу њихове старе куће, која није за становање, због опасности од урушавања Тијана је добила своју прву лутку и то барбику, као и храну и одећу за неколико дана. Након неколико залогаја пилеће џигерице са роштиља, по коју је Предраг Искреновић отишао до свог ресторана, Тијани се вратио осмех на лице.

Није то више била гладна и уморна девојчица, већ поново дете коме је игра главна преокупација.


Слађана Тасић

--

Leave a Reply