Сарајевских Срба данас практично нема. А било их је у сарајевском пољу и пре стварања града Сарајева.

Још пре доласка Турака на Балкан, у сајевском пољу постојала су насеља „Златни До“ и „Трговиште“, а на том месту се налазила Немањићка жупа „Врхбосна“.

Читава област на коју се географски надовезивала жупа Врхбосна звала се (и данас се зове) „Дабар“. Географски појам Дабар је и данас очуван у титули православних сарајевских митрополита, чију епархију је основао први српски архиепископ Свети Сава Немањић 1220. године под називом „дабробосанска“.

Не заборавимо да се реч „Босна“ први пут у историји помиње у 10. веку, у спису ромејског цара Константина VII Порфирогенита „О управљању државом“ („De administrando imperio“ или прави наслов „Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν“) и да појам „Босна“ налазимо у 32. глави, у наслову: „О СРБИМА и земљи у којој сада станују“. Ту писац наводи насељена места у Србији и у Србији помиње Босну.

У Сарајеву се налазе и грађевине које су Срби подигли и пре оснивања града Сарајева, попут храма на Башчаршији „Светих Архангела Михаила и Гаврила“, која је у народу позната и као „Стара црква“ или „Црква на Башчаршији“. О њој се у народу говори као о задужбини брата Краљевића Марка Андријаша али поуздано знамо да она, у облику каквом постоји данас, потиче из 14. века, да је изграђена на темељима још раније хришћанске цркве и да је била централна црква српских насеља „Златни До“ и „Трговиште“.

Још једна занимљивост је да је град Сарајево, под тим именом, основао један од првих Срба-потурчењака Иса-бег Исаковић, који је дошао до важних функција у Османској империји и постао заповедник у окупираним српским земљама, а између осталог био је и други санџакбег Босанског санџака. Оснивач града Сарајева Иса-бег Исаковић потиче од једне од најзначајнијих српских средњевековних великашких породица. Његово порекло је везано или за породицу Косача (оснивача српског војводства од Светог Саве, по чијој титули Херцега од Светог Саве је названа област Херцеговина) или од породице Павловића, господара великог дела источне Босне, укључујући и средњевековну жупу Врхбосну тј. простор града Сарајева.

Настанак и развој градског језгра Сарајева (бивше Врхбосне) везује се за изградњу двора тј. сараја Иса-бега Исаковића и подизања Цареве џамије 1462. године коју је такође подигао Иса-бег и у којој је по неким изворима сахрањен. Од тада овај град почиње да расте и полако постаје центар османског Босанског санџака и касније Босанског пашалука.
.
И упркос османској и аустроугарској окупацији и многобројним забележеним прогонима православних Срба, они увек опстају у граду Сарајеву. Чак и када су их хрватским возовима превозили у Јасеновац док је Сарајево било у НДХ, Срби су опстајали и проналазили снагу да се враћају у свој град.
.
По попису 1991. године у Сарајеву је живело 157.143 Срба и уз 56.470 Југословена (од којих су скоро сви били етнички Срби) они су чинили готово половину становништва града. У поређењу са градовима попут Новог Сада 179.626 или Ниша 175.391, Сарајево је било град са највећим процентом Срба после Београда.
.
Данас тог броја нема ни у назнакама. Велики део Срба староседелаца Сарајева, њих око 20.000 прешло је у Источно Сарајево. Међутим, највећи број Срба из Сарајева раселио се по данашњој Републици Српској, Србији, Црној Гори и свим континентима наше планете.

Оставите Коментар