Исељавање Срба из Српског Сарајева, после потписивања Дејтонског споразума када је пет српских општина Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Хаџићи и Ново Сарајево припало муслиманској страни, трајало је неколико недеља

Сарајевска голгота или Сарајевска Олуја је назив за масовно исељавање српског становништва, око 150.000 Срба, из источних делова Српског Сарајева, које је почело у половином фебруара 1996. године и трајало је неколико недеља, све до марта 1996. године.

Овај егзодус је дошао као последица потписивање Дејтонског споразума крајем новембра 1995. године. Источни делови Сарајева, који су били насељени претежно Србима, жртвовани су у Северној Америци, зарад „мира“ и међународног признања Републике Српске. Односно стварања два ентитета у Босни и Херцеговини, према односу 51-49 одсто.

Сарајево је данас скоро чисто муслимански град, у којем живи мали број Срба у односу на протркле векове, све то на очиглед међународних представника. Било је потребно да прође 20 година од овог егзодуса да би се протеривање обележило пригодним прогамом, а одржано је у Бијељини.

Мировни преговори у Дејтону трајали су три неђеље, од 1. до 21. новембра 1995. године. Тако је 21.11.1995. на свим светски медијима обелодањено да је мировни споразум потписан између три делегације, односно три народа у подељеној Босни и Херцеговини. Три недеље након тога, у Паризу 14. децембра 1995. године споразум је дефинитивно потписан и почеле су да важе све његове одредбе. Три стране су се споразумеле да Србима у БиХ припадне Шипово и Мркоњић Град, док су пет предратних сарајевских општина Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Хаџићи и Ново Сарајево припале муслиманској страни.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Незадовољни овим одлукама Дејтонског споразума 25. новембра 1995. године у сарајевском насељу Грбавица, која је до тада била под контролом Срба, организоване су велике демонстрације и протест против Дејтонског споразума, али то није променило одлуке споразума. Што је значило да читаво предратно Сарајево,иако вћи део држе Срби, потпада под муслиманску контролу.

Егзодус је почео половином фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручја требало да буде 19. марта 1996. Међутим, страни „мировњаци“ из снага ИФОР-а су делили летке, да је тај рок померен за 23. фебруар, односно месец дана раније од договореног. Поред тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвесност, тако су многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће откопавали су посмртне остатке својих покојника, не желећи да их оставе да их муслимански вандали скрнаве.

Све време делове Српског Сарајева су надлетали хеликоптери ИФОР-а, који су бацали летке са циничним порукама из чувене песме Алексе Шантића, „Остајте овђе“, коју је он написао за босанско-херцеговачке муслимане, који су одлазили након аустро-угарске окупације у Турску. Увече, 21. фебруара 1996. године, српско становништво из источносарајевских општина креће у егзодус, носећи са собом, све што се могло понети. Српским цивилима су били обећани некакви камиони и аутобуси за исељавање тог дана, али од тога није било ништа. Српске колоне су поново емитоване на ТВ станицама, само после непуних годину дана када су Срби из Kрајине после „Олује“ напустили вековна огњишта. По снегу, хладноћи, мећави око 150.000 Срба из Сарајева кренуло је у неизвесност.

Успут, Срби су каменовани на поједним местима од стране комшија муслимана. Припадници ИФОР-а мирно су са стране посматрали егзодус. На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту српска тробојку, икону и кандило…. Сарајевским Србима је управо овај егзодус и исељавање најтеже пао од свих недаћа које их је задесило током рата 1992-1995. јер нису са собом могли да понесу куће и станове, ваздух, потоке, реке, шуму, сарајевска брда…

Ретко ко се након свих ратних страхота и дешавања од предратних сарајевских Срба вратио у свој родни град. Муслиманске власти су све учинили да кроз правно-бирократски систем тај повратак учини немогућим. А такође и муслиманско становништво у Сарајеву је са великим презиром дочекивало бивше комшије. Долазило је до великих проблема, јер је рат у њиховим главама и даље трајао,а траје и данас. Све су то били разлози више да се Срби не враћају више у Сарајево, иако их је пре рата, са широм околином било скоро 200.000 у граду на Миљацки.

Тако су српски становници Сарајева отишли у Бијељину, Зворник, Вишеград, Београд, Нови Сад… или пак у иностранство, највише САД, Немачку, Аустралију, Француску, Kанаду. Сваке године, у марту у Бијељини се одржава парастос за погинуле борце Војске Републике Српске са територије Српског Сарајева, као и обележавање езгодусас сарајевских Срба.

2 KОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here