Када би неко хтео да ме дискредитује, а има и таквих, вероватно би повукао аргумент да сам пасионирани љубитељ чашице вишка и не би погрешио, нити бих то демантовао – напротив. Тужно је и поразно, међутим, када у недостатку аргумената, истине, оправданих теза и логичке чврстине, у ту намеру морају да се уграде личне прљавштине и дисквалификације те врсте.

Елем, порок који споменух носи одређене негативне последице: деси се, дабоме, тако да заборавим да сам извесној дами упутио пријатан или непристојан комплимент, да кафански цех пренесем за сутра, па га се не сећам или да просто заборавим и саговорника и конверзацију. Битне ствари, међутим, памте се и на литри вињака. Које?

Например, да се цела такозвана грађанска јавност, бус и по умишљених и препотентних самопрокламованих елиташа дигао јер је, ето, као Вулин сменио неког као узбуњивача. Замисли, огласио се чак и синдикат!

И има ли би право, дошао бих непозван на ту мобу где се окреће демократски ражањ за министра војног и где се за њега оштри грађански колац, да нема неколико питања везаних за то сећање. Нешто, а није до вољеног ми вињака, не памтим да су дизали глас када су насилно, напрасно и инквизиторски отпуштани и пензионисани официри, хероји рата против НАТО пакта; не могу евоцирати успомене на њихов отпор изручењу и понижењу хероја и војних зналаца; не могу се присетити њиховог ламента над топљењем тенкова, укидањем школских програма за војску и хваљењем министра бившег да нама војска ни не треба; не могу их похвалити да су пружали отпор гашењу фирми у војној индустрији и понижавању армије вез оброка и опреме.

Данас су ти и гласни – и, као на почетку приче, немају шта замерити Вулину. Човеку, какав год да је, због кога је војска опет војска, а не раштимовано ловачко удружење у служби чишћења НАТО ципела, човеку због којег је небо безбедно, границе сигурне, а војска задовољна. Може да им се не свиђа његова фризура, став или говор, али логичких и аргументованих замерки немају.

Зато се и хватају за штабног миша, такозваног узбуњивача, јер ништа друго немају. Министра који ради свој, а не НАТО посао могу да ухвате само за нешто друго – и то их боли.

Ако већ не умеју да уживају у успеху, нек не измишљају афере. Чињеница да је војска опет српска, а не колонијална их боли – знам. Нека дођу на вињак, ја частим. Лакше ће им бити. Можда се неће сећати, као што се поколења неће сећати њих. Јер издајнике нико не памти, па макар имали сто измишљених узбуњивача.

Томо Ловрековић

--

Leave a Reply