Шефхет Халиловић, учествовао је као турски војник у Кумановској бици, борећи се против Срба. Тешко рањен пренет је у Београд, где је лечен са осталим српским рањеницима. Није се вратио у Куманово, за Београд га је везала љубав према једној девојци са Сењака.

Већ при првом нападу Аустроугара, Шефхет се пријавио као добровољац на фронту. Већ на почетку борбе бива поново рањен, међутим и пре него што се скроз опоравио, враћа се на фронт. Шефхет је имао срце које је тако топло куцало за Србина, против кога се на Куманову борио, и душу која је искрено љубила Србе.

Кад је настало оно страховито бомбардовање Чукарице и Аде Циганлије, кад се свуда рушило, ломило и разносило у прах и пепео,
Шефхет је са својим митраљезом на „Победи“ чекао наређења, која су брзо стигла. Посада Мале Аде тражи муницију. „Победа“ натоварена муницијом хита Малој Ади. Али је већ било касно. Победа“ се повукла на Чукарицу, али је Шефхет са осталим друговима скинуо митраљез са чамца па одмах улетео у стрељачки строј у центру Аде. Шефхет је косио немачке редове.

Немачки редови проређени мртвим и рањеним усколебали су се. Шефхет оставља митраљез, скида карабин с леђа, па са три своја друга јуриша на Немце. У киши зрна тога митраљеза Шефхет изрешетан зрнима пада у наручје својих другова.

Шефхету се још не одлази са овог бојног попришта и ако и сам види свој скори крај. Хоће да остане ту до краја, на тој груди, коју је и по други пут залио својом племенитом крвљу, да ту почива вечити сан, на домаку оне коју је силно љубио.

Другови га са сузама гледају, односе га на топчидерску железничку станицу, где један теретни воз прима рањенике.

Воз је тихо и без писка улазио у младеновачку железничку станицу, да не пробуди оне који су нашли мир и вечити сан. Воштаница је догоревала над скрштеним рукама Турчина Шефхета Халиловић, који драговољно даде свој живот за српски Београд. Његов се поглед занавек угасио.

На гранатираном Сењаку, његова вереница лежи разнесена као и многа друга невина створења која су се затекла у оркану свирепог рата. Игром судбине они су умрли у исто време. Сјединити су своју љубав у језивој смрти.

Вечна слава свим херојима одбране Београда!

Leave a Reply