Пре 15 година, 17. марта 2004, догодио се погром над Србима на Косову и Метохији. Вера Столић сећа се како је за неколико сати остала без својих најближих. У погрому убијено 28 људи, 4.000 Срба протерано из Покрајине
МОЈ син Борко (1982) и супруг Добривоје (1955) убијени су буквално на кућном прагу. Мужа су ми усмртили хицем у главу, а сина рафалима погодили у стомак и у главну артерију, због чега је искрварио на путу до базе Бондстил.
Ово нам говори Вера Столић, која је тог трагичног 17. марта 2004. године у селу Драјковце, код Штрпца, остала у само неколико сати размака и без супруга, и без сина. Они су убијени зато што су Срби, зато што су се из расељеништва вратили у викендицу рођака у Драјковцу, селу покрај Штрпца. А ту су мислили да ће наћи мир после избеглиштва из родног Урошевца.
– Камо среће да се никада нисмо вратили… – парали су небо Верини јецаји за тада двадесетосмогодишњим сином и четрдесетдеветогодишњим супругом.
На данашњи дан, пре 15 година, није било лако бити Србин – нигде, а понајмање на Косову и Метохији. Уз измишљен повод – дављење двоје албанске деце, оптужени су Срби који су их, наводно, јурили, што се испоставило као обична лаж ширена медијским каналима мржње. Тада су косметски Албанци масовно нападали Србе и њихову имовину и светиње у Покрајини. У одуженом погрому погинуло је 28 људи, а најмање још 4.000 Срба је протерано с Косова и Метохије. Збрисано је око хиљаду српских домова, оскрнављено и уништено 35 православних манастира…
Док се с тешком муком присећа детаља тог страшног дана, Вера Столић каже да је те ноћи у кући била са супругом и млађим сином, док је старији Предраг (36) био у Младеновцу. Каже да је око десет сати увече њен супруг изашао, јер се зачуло дозивање из дворишта.
– Изашао је да види шта се догађа, али га је, док је још био на тротоару, вероватно из близине погодио метак у главу. Од последица рањавања преминуо је на лицу места. На братанца Борка, који је изашао из куће да види шта се дешава са оцем, људи сакривени иза шупе, надомак куће, отворили су рафалну паљбу, и један метак га је погодио у стомак а други у главну артерију – надовезује се на Верину причу брат и стриц убијених Столића, Милорад.
.jpg?w=696)
* Жртве: Добривоје и Борко Столић / Фото приватна архива
Он додаје да је његовом тешко рањеном братанцу указана прва помоћ у Дому здравља у Штрпцу, али да амерички војници Кфора нису дозволили украјинским војницима да га хеликоптером пребаце до базе Бондстил, где се налазила најближа савремено опремљена болница, већ је од последица крварења преминуо у санитету, током транспорта.
Косовски истражитељи само једном су узели изјаву од Вере Столић. Милорад каже да и даље не зна ко му је убио брата и братанца, али да су, према незваничним сазнањима, то учинили албански припадници косовске полиције, јер је тадашња посебна истрага Кфора показала да се отисци нађени на трави где су се скривали нападачи поклапају са обућом коју носе припадници косовске полиције, а да меци припадају оружју које користе.
.jpg?w=696)
* Током дивљања оскрнављено и уништено 35 православних светиња
– После убиства мог брата и рањавања братанца, на лице места дошли су војници Кфора. Уследила је пуцњава између њих и албанских терориста скривених у мраку и заклоњених дрвећем. Зато мој братанац није одмах одвезен до прве здравствене установе, док су касније Албанци пуцали и на возило Хитне помоћи из Штрпца, које је тешко рањеног Борка требало да превезе до Бондстила – говори Милорад Столић.
