Како се споља у Србији успоставља паралелна држава? Како се цео део државног апарата подјарми и ради у интересу наших непријатеља и на штету наших држављана? Како све то ми плаћамо, а у Загребу се челници њихових тајних служби и председници Влада смеју говорећи, попут хрватског легендарног спортског коментатора, Младена Делића: “ Ма људи моји, ма је ли ово могуће“! Да ли је могуће да Александaр Вучић не види колико му је кофа којом жедном народу захвата воду бушна или пак види али не може све сам да поткрпи, или је и ово само део Макијавелијевског сценарија у којем за тренутак улогу Алисе у земљи чуда уместо Владимира Ђукановића преузима посланик Ђорђе Комленски, и да ли је и ко у овој земљи луд, просудите сами.
Да не постоји документ који то јасно доказује, не би сте поверовали како српски заменици Тужиоца за ратне злочине у току вршења својих функција, у радно време, легално јер су обавезани правним актом свога шефа, тада Владимира Вукчевића, да делају за нелегалне интересе хрватских ратних злочинца и њихових заштитника и на штету њихових жртава.
Случај почиње овако. Дана 13. октобра 2006. године Тужилац за ратне злочине Републике Србије, Владимир Вукчевић, и Главни државни одвјетник Републике Хрватске, Младен Бајић, закључили су „Споразум о сарадњи у прогону учинилаца кривичних дела ратних злочина, злочина против човечности и геноцида“.
Одредбама тог Споразума je предвиђено је да ће се Споразум примењивати у поступцима за кривична дела ратних злочина који су извршени на подручју Републике Хрватске, односно према држављанима Републике Хрватске и Републике Србије, а чији извршиоци имају пребивалиште и/или држављанство Републике Хрватске, односно Републике Србије. Уговорена је сарадња у размени доказа и других података у предметима током целог кривичног поступка све до правноснажности одлуке надлежног суда државе учеснице.
Надаље је уговорено да ће се учесници у року од 30 дана од дана потписивања тог споразума међусобно обавестити о свим предметима из тачке 1. Споразума које имају у раду и да ће у случају накнадног откривања извршилаца учесници Споразума о томе један другога обавестити. Даље је одређено да ће учесник Споразума који доставља доказе, односно друге податке, уз обавештење достављати и копије свих података, писмена, документације и ствари које се односе на извршене ратне злочине који су предмет Споразума, као и да свака уговорна страна може на основу сопственог сазнања затражити достављање копија списа и друге документације. Надаље, учесници Споразума су се обавезали да тражене податке и доказе предају у што краћем року, а најкасније у року од 60 дана од дана подношења захтева као и да ће учесник Споразума који је предузео кривично гоњење на основу достављених доказа и података на захтев другог учесника обавестити овога о стању и току тог поступка. Даље је уговорено да ће учесник коме су достављени докази, документи, обавештења и друго, учинити све да ти подаци остану тајна, ако је такву тајност захтевао други учесник (тачка 12 Споразума), као и да ће по захтеву другог учесника за утврђивање идентитета и места где се неко лице налази предузети такву проверу преко полиције своје државе (тачка 20 Споразума).
Оваквим Споразумом Тужилац за ратне злочине је заправо омогућио државним органима Хрватске да се упознају са свим кривичним пријавама, обавештењима, информацијама, подацима, исправама и уопште доказима које Служба за откривање ратних злочина МУП-а Србије, Безбедносно информативна агенција, Војнобезбедносна агенција и други државни органи, али и оштећени и други подносиоци кривичних пријава достављају Тужилаштву, чиме се Тужилаштво за ратне злочине Србије јавља као својеврстан деташман тужилаштва друге државе, али вероватно и деташман хрватских обавештајних служби у Србији, будући да никаквих делотворних гарантија нема да достављени подаци не завршавају у Сигурносно обавештајној агенцији и Војно сигурносно обавештајној агенцији Хрватске. А завршавају јер тако ради свака нормална држава као и јер је цео Споразум њихова замисао и операција.
Спровођењем у пракси оваквог Споразума дезавуишу се одредбе Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима које прописују облике међународне правне помоћи (члан 2 Закона) и претпоставке пружања правне помоћи (члан 7 Закона), а нарочито се изиграва одредба члана 7 став 3 Закона о међународној правној помоћи која установљава право и дужност Републике Србије да преко министра надлежног за правосуђе оцени да ли би пружање конкретне правне помоћи повредило суверенитет, безбедност, јавни поредак или друге интересе од суштинског значаја за Републику Србију.
Спречава такву контролу и по потреби заштиту интереса Републике Србије јер мимо том Законом прописане процедуре, и мимо знања Министарства правде, из предмета доставља страном државном тужилаштву копије списа, обавештења, информација, сва докумената и описе сазнања, чиме на заобилазан начин чини оно што у појединим случајевима може довести до повреде легитимног заштитног добра одредбе члана 7 став 3 Закона о међународној правној помоћи. И све то у процедури супротној императивним одредбама тог Закона.
Није без значаја указати да се у пракси овај Споразум углавном примењује једносмерно. По захтевима државног тужиоца Хрватске. То, неретко, доводи до околности да надлежна тужилаштва у Хрватској, у сарадњи са Сигурносно обавештајном и Војно обавештајном службом, на основу овако уступљених доказа и података оцене да би вођење поступка у Србији било окончано правноснажном осуђујућом пресудом, па покрећу поступак у Хрватској и правноснажним пресудама ослобађају окривљене своје држављане што применом правила „не два пута у истој ствари“ спашава извршиоце најтежих кривичних дела од осуде. Или се пак благим осудама њима погодује.
Еклатантан пример је хитно уступање по овом Споразуму доказа из предмета „Алфа“ у којем је код нашег тужилаштва окончана истрага против припадника специјалне јединице Хрватске војске због масакра над ратним заробљеницима на превоју Мали Алан на Велебиту и припреман текст оптужнице, након чега је у Хрватској већ 14 година у фази истраге.
За то време српско Тужилаштво за ратне злочине и Суд за ратне злочине 24 пута траже (да, добро читате, 24 пута) преко редовне међународне правне помоћи, преко Министарства правде, да се у Хрватској саслуша осумњичени Жељко Марић, али узалудно, одговора нема. Четири пута траже да се саслуша осумњичени Бранко Тунић за убиство и зверства у логору Ракитје у Загребу 1991. године али следи одговор: „Нећемо вам пружити помоћ у овом предмету, већ смо вам то саопштили“. У предмету Петровачка цеста се одлази и даље па Министар правде издаје јавно саопштење да Србији неће бити пружена међународна правна помоћ те неће бити уручени позиви за суђење хрватским пилотима. Када такве одговоре прими, спрско правосуђе предмете за злочине над сопственим народом стави у фијоку.
Да ствар истерамо на чистац до краја, тај Споразум је и даље на снази. Ено га на сајту Тужилаштва за ратне злочине, а ми га овде приказујемо.
Оваквим Споразумом Тужилац за ратне злочине је заправо омогућио државним органима Хрватске да се упознају са свим кривичним пријавама, обавештењима, информацијама, подацима, исправама и уопште доказима које Служба за откривање ратних злочина МУП-а Србије, Безбедносно информативна агенција, Војнобезбедносна агенција и други државни органи, али и оштећени и други подносиоци кривичних пријава достављају Тужилаштву, чиме се Тужилаштво за ратне злочине Србије јавља као својеврстан деташман тужилаштва друге државе, али вероватно и деташман хрватских обавештајних служби у Србији, будући да никаквих делотворних гарантија нема да достављени подаци не завршавају у Сигурносно обавештајној агенцији и Војно сигурносно обавештајној агенцији Хрватске. А завршавају јер тако ради свака нормална држава као и јер је цео Споразум њихова замисао и операција.
Спровођењем у пракси оваквог Споразума дезавуишу се одредбе Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима које прописују облике међународне правне помоћи (члан 2 Закона) и претпоставке пружања правне помоћи (члан 7 Закона), а нарочито се изиграва одредба члана 7 став 3 Закона о међународној правној помоћи која установљава право и дужност Републике Србије да преко министра надлежног за правосуђе оцени да ли би пружање конкретне правне помоћи повредило суверенитет, безбедност, јавни поредак или друге интересе од суштинског значаја за Републику Србију.
Спречава такву контролу и по потреби заштиту интереса Републике Србије јер мимо том Законом прописане процедуре, и мимо знања Министарства правде, из предмета доставља страном државном тужилаштву копије списа, обавештења, информација, сва докумената и описе сазнања, чиме на заобилазан начин чини оно што у појединим случајевима може довести до повреде легитимног заштитног добра одредбе члана 7 став 3 Закона о међународној правној помоћи. И све то у процедури супротној императивним одредбама тог Закона.
Није без значаја указати да се у пракси овај Споразум углавном примењује једносмерно. По захтевима државног тужиоца Хрватске. То, неретко, доводи до околности да надлежна тужилаштва у Хрватској, у сарадњи са Сигурносно обавештајном и Војно обавештајном службом, на основу овако уступљених доказа и података оцене да би вођење поступка у Србији било окончано правноснажном осуђујућом пресудом, па покрећу поступак у Хрватској и правноснажним пресудама ослобађају окривљене своје држављане што применом правила „не два пута у истој ствари“ спашава извршиоце најтежих кривичних дела од осуде. Или се пак благим осудама њима погодује.
Еклатантан пример је хитно уступање по овом Споразуму доказа из предмета „Алфа“ у којем је код нашег тужилаштва окончана истрага против припадника специјалне јединице Хрватске војске због масакра над ратним заробљеницима на превоју Мали Алан на Велебиту и припреман текст оптужнице, након чега је у Хрватској већ 14 година у фази истраге.
За то време српско Тужилаштво за ратне злочине и Суд за ратне злочине 24 пута траже (да, добро читате, 24 пута) преко редовне међународне правне помоћи, преко Министарства правде, да се у Хрватској саслуша осумњичени Жељко Марић, али узалудно, одговора нема. Четири пута траже да се саслуша осумњичени Бранко Тунић за убиство и зверства у логору Ракитје у Загребу 1991. године али следи одговор: „Нећемо вам пружити помоћ у овом предмету, већ смо вам то саопштили“. У предмету Петровачка цеста се одлази и даље па Министар правде издаје јавно саопштење да Србији неће бити пружена међународна правна помоћ те неће бити уручени позиви за суђење хрватским пилотима. Када такве одговоре прими, спрско правосуђе предмете за злочине над сопственим народом стави у фијоку.
Да ствар истерамо на чистац до краја, тај Споразум је и даље на снази. Ено га на сајту Тужилаштва за ратне злочине, а ми га овде приказујемо.
Да ли је овде неко луд или заправо паметан? Где су ту грађани Србије и зашто су ту где јесу? Да ли се Србија као организована држава растаче? Да ли је све ово дело политичке власти или само од закона и морала одметнутих делова спрског правосуђа, односно носилаца правосудних функција који мисле да су недодирљиви у својим перфидним игрицама и поганим мозгалицама којима државна власт не може да доскочи, просудите сами.
Једно је сигурно, народни посланик Ђорђе Комленски изгледа није ни свестан да је терао миша, а истерао медведа.
Васељенска