Европски суд за људска права пресудио је да је Хрватска повредила право на поштовање приватног живота учитељу српске националности из Дарде који је добио отказ јер није предавао на стандардном хрватском језику
Суд је отпуштеном учитељу стога досудио 5.000 еура на име накнаде неимовинске штете те 850 еура за трошкове поступка.

Учитељ српског порекла приговарао је да му је неоправдано престао радни однос учитеља у школи у Дарди због тога што није предавао на стандардном хрватском језику. Школа је сматрала да није био подобан за оспособљавање за предавање на хрватском језику с обзиром на годиште и радни стаж јер је у време отказа имао је 55 година и 29 година стажа, известио је уред хрватске представнице пред судом у Страсбуру.

Европски суд је закључио да је одлука о отказу представљала мешање у подноситељев приватни живот јер се темељила на чињеници да је подноситељ због своје старости и дугогодишњег начина предавања те због немогућности прилагодбе радном мјесту добио отказ, што по ставу тог суда чини дио физичког идентитета особе, а физички идентитет је битан аспект приватног живота појединца.

Иако је одлука о отказу била законита, она није била пропорционална циљу који се желио постићи. Суд је приметио да иако су у релевантно време 1998/1999. школе морале наставу изводити на хрватском стандардном језику, одређене школе су изводиле наставу или део наставе на мањинским језицима, док је у предметној школи усмена препорука за предавање на искључиво хрватском језику донесена само месец дана пре инспекције која је претходила подноситељевом отказу.

Ниједан учитељ хрватског порекла није био подвргнут инспекцији како би се утврдило јесу ли изводили наставу на стандардном хрватском језику, већ се инспекција односила само на учитеље српске националности.

Премда су одредбе о просветној инспекцији омогућавале и блаже мјере, тј. остављање одређеног рока за исправљање неправилности у раду, инспекција је подноситељу одмах одредила најстрожу меру забране обављања посла.

Такође, иако је у случајевима отказа о раду из лично условљених разлога било предвиђено додатно образовање или оспособљавање за друго радно место, школа је одбила то омогућити, искључиво због подноситељеве старости и стажа, а домаћи судови нису пружили достатно и уверљиво објашњење зашто је старост подноситеља представљала непремостиву препреку за извођење наставе на стандардном хрватском језику.

Имајући у виду сличности два језика, чињеницу да је подноситељ већи део професионалног живота живео и радио у Хрватској те специфични послератни контекст источнославонске регије, суд је са шест гласова за и једним против сматрао да је одлука о отказу, без пружања могућности оспособљавања за одржавање наставе на хрватском језику, довела до повреде Kонвенције о заштити људских права.

Ова пресуда још није коначна, а постаће уколико ниједна странка у року од три месеца од доношења исте не поднесе захтев великом већу суда.

Leave a Reply