Борис Беговић, некадашњи економски саветник Мирољуба Лабуса, у време док је овај био потпредседник Савезне владе, открио је да је Слободан Милошевић изручен Хагу да бисмо добили 10,98 милијарди долара кроз бесповратна давања, зајмове и опроштај дуга.

Стручњак који је водио директне преговоре са свим међународним финансијским институцијама то назива разменом, каже да је иза свега недвосмислено стајала Америка и да је од првог до последњег тренутка о свему обавештавао Зорана Ђинђића, Војислава Коштуницу и Лабуса.

У великом интервјуу који је дао Недељнику Беговић је на питање да ли је Милошевић продат Хагу одговорио овако:

– Да. Мада бих лично радије употребио реч размена, будући да је реч о купопродајном односу. Није Србија била принуђена, није морала то да учини, него је политичка елита тог времена донела одлуку да се то учини, и то је била одлука која је узимала у обзир све њене добре и лоше последице.

Тражили-добили

На питање шта смо све добили за то, каже:

– Србија је добила практично све оно што је тражила. Кључно је, сматрам, било опраштање 66 одсто дуга Париском клубу и репрограмирање његовог остатка. Укупан дуг према земљама Париског клуба износио је око 4,85 милијарди америчких долара, што значи да је отписано око 3,2 милијарде. Рочност остатка дуга је 40 година, тако да последња обавеза доспева 2041. Преговори с Лондонским клубом су трајали нешто дуже, завршени су тек 2004, али је на крају резултат у погледу опраштања нашег дуга био сличан. На донаторској конференцији су нашој земљи одобрена средства од 1,28 милијарди долара за 2001. Такође, вредност размене се најбоље сагледава тако што се вреднује шта би било пропуштено да до размене није дошло. Колики би били, жаргоном економиста речено, опортунитетни трошкови. Што се мене тиче, све бих урадио исто онако како сам урадио. Ништа не бих променио. Ни тачку ни зарез.

Беговић истиче и да су преговори о интеграцији земље у међународну финансијску заједницу у потпуности били условљени хапшењем и изручењем Милошевића.

– Притом за другу страну, за међународну заједницу, оличену, пре свега, у САД, хапшење Слободана Милошевића није било ништа осим корака ка његовом изручењу. Тако нешто није било неочекивано. Оног тренутка када је подигнута оптужница против Милошевића, мислим да је свима требало да буде јасно да се ниједна америчка администрација неће смирити док се он не нађе пред тим судом. Америка је уложила у своју репутацију делотворног владара планете, једине преостале суперсиле крајем прошлог века, у формирању тог суда и њена репутација би била нарушена да се главнооптужени не појави на суђењу у Хагу. Прво и основно, изручење Милошевића је било америчка идеја. Коначно, Милошевићево хапшење је спроведено под притиском резолуције Конгреса, која је означила 31. март као рок у ком амерички председник треба да саопшти Конгресу да ли Србија испуњава своје међународне обавезе да би се наставило пружање америчке финансијске подршке.

Поуздани канали

Он је, као наш главни преговарач, све до детаља преносио врху државе.

– Преносио сам све, без остатка, државном врху. Да будем прецизнији, председнику Коштуници, премијеру Ђинђићу и потпредседнику Савезне владе Лабусу. Некима директно, а некима преко добро разрађених, поверљивих и поузданих канала, знајући да ништа неће бити искривљено или изостављено.

Како су гледали на изручење

* За Мирољуба Лабуса приоритет је била пуна интеграција земље у међународну финансијску заједницу и у том погледу нисам могао да приметим никакву дилему код њега. Ни најмању

* Зоран Ђинђић је морао да размишља о многим другим стварима и изручење Милошевића и финансијска питања му нису била једини приоритет. Ипак, показало се, када је направио рационалну политичку калкулацију, када се одлучио, да је у потпуности преломио на страну изручења

* Војислав Коштуница је једноставно имао друге приоритете. Тврдити да Коштуница није знао шта се дешава, да није био обавештен, не само да није тачно, него је увредљиво за политичара тог ранга

Беговићева рачуница

– 1,28 милијарди долара за Србију додељено на донаторској конференцији, од тога 64 одсто бесповратно

– 0,25 милијарди долара од сарадње са ММФ

– 1,8 милијарди долара од репрограма дуга према Светској банци путем консолидационог зајма

– 3,2 милијарде опроштеног дуга према Париском клубу

– 2,2 милијарде опроштеног дуга према Лондонском клубу

– 2,68 милијарди директне штете да је изостао аранжман и од финансијских санкција које би нам биле уведене.

Оставите Коментар