Да воле своје село и пољопривреду којом се баве, у глас кажу Данијел и Маја Јовановић, пар из Супске крај Ћуприје. Након само пет година, њихова тезга на пијаци једва да може да смести све што произведу, тако да своју робу продају и преко интернета
Радно време Данијела и Маје Јовановић је врло растегљиво. Одређује га, пре свега, календар пољопривредних радова, који траје од раног пролећа до касне јесени, временски услови, али и много других послова којих на селу увек има.
Ако од пољопривреде живите, па још то и волите да радите, онда се не гледа у сат већ да се тај посао заврши. Па кол`ко сати буде. Како год, радно време овог младог брачног пара из Супске крај Ћуприје почиње увек у шест ујутро, а завршава се по правилу у мраку, зими нешто раније, а лети често иза поноћи. Ипак, они све стижу, не жале се, јер готово у глас кажу да воле своје село и то што раде и да све то не би мењали за неки други посао. Због тога је животна прича Маје и Данијела неубичајена, посебно у време када се њихови вршњаци готово утркују да се како год домогну иностранства или свеједно некако побегну из села. Почели су пре пет година, тек што су се узели, једном малом радњицом на ћупријској пијаци у којој су продавали кућну хемију. Уствари, прави почетак је био нешто касније, кад су, као деца са села, одлучили да на тој истој пијаци закупе пијачну тезгу и почну да продају оно што сами производе. Данас, пет година касније, та тезга је недовољна да се смести све што произведу, па сада више продају онлајн. А производе готово све. Са десет хектара, што своје, што земље које узимају у закуп, вредни Јовановићи производе храну за сопствени сточни фонд и поврће и воће које на пијацу или на кућну адресу стиже у свежем или прерађеном стању. Па, како вам воља. Сточни фонд у газдинству вредних Јовановића таман за једну мању фарму. У овом тренутку, са идејом да сточни фонд још увећају, чувају седам крава, око 50 оваца, козе, свиње, кокошке, сваке године избаце неколико турнуса товне пилади. Ко је макар једном ушао у шталу или тор зна колико времена треба да се сва стока нахрани и напоји, помузу краве и овце, па тек онда направи сир. У свим пољопривредним пословима Данијелу и Маји помажу Данијелови родитељи Јованка и Новица. Често се, каже Маја скромно, толико труде и помажу, да би млађи мало одморили и посветили се детету. А дете, девојчица Даница, у априлу је напунила седам година, а у септембру пошла у школу и има детињство, убеђени су њени родитељи, на коме јој многа деца могу позавидети. Живи и расте са природом, а то је привилегија која је многима ускраћена. Некима против своје воље, а неки су сами од ње побегли.
На њиховој тезги, која је без сумње најлепша на ћупријској пијаци, шаренило боја. Од свежег воћа и поврћа и оног, још укуснијег, у теглама. Сваке године Маја, уз помоћ осталих укућана, произведе више од тоне зимнице. Почиње у пролеће, са првим трешњама и онда редом, како које воће стиже да би се сезона зимнице завршила у октобру, са последњим теглама ајвара. А онда почиње сезона кисељења купуса све тамо до пред зиму. Како је мушки део домаћинства Јовановића задужен за жетвене радове, пошто имају комбајне раде и услужну бербу, онај женски део је себи нашао додатни посао или хоби, свеједно је. Маја и њена свекрва у пластенику производе цвеће, углавном хризантеме, тек да се, каже Маја, на пијаци још нешто понуди и да тезга буде лепша. А кад дођу они јесењи и зимски дани кад је, хтео не хтео, посла мање, Маја је почела да прави торте и колаче за прославе. Прво за рођаке и пријатеље, а сад једва постиже да одговори наруџбама. Захваљујући интернету, прича о њеним посластицама се брзо проширила, па се сад муштерије на пијаци распитују кад стиже следећа тура ситних колача.
Оно што не оставља равнодушним, кад разговарате са Мајом и Данијелом, је што кад кажу да су задовољни својим животом, они то заиста и мисле. Иако много раде, не жале се, не би у иностранство чак ни за више пара, а своју Супску не би мењали ни за друго, лепше место. Не маштају о великој будућности, ићи ће као и досад, корак по корак, а рецепт за успех је једноставан, нису га они измислили. Постоји од памтивека. Слога и заједништво. Четири генерације у домаћинству Јовановића то и доказују. Зато они стигну да све те силне послове заврше и још да буду задовољни. Зато што су сложни. Са пијачне тезге ћупријске пијаце испратиће вас осмех Маје и Данијела. А пратиће вас рефрен старе и нажалост, готово заборављене песме „Кад би сви…“.