Већ други пут узастопно пишем о Мариники Тепић и мало ми је непријатно због тога, јер неко би помислио да сам се тиме ,,наврз’о“ на ту особу, или јој придајем већи значај него што јој реално припада. Далеко од тога да имам било шта лично против дотичне, чак је и не сматрам нарочито политички битном и релевантном. Оно што ме навело да се поново позабавим њеним сукобом са тзв. екстремном десницом, је то што мислим да је она у читавој причи марионета, а да је ово много организованија и озбиљнија прича и кампања коју је или потпуно осмислила од почетка, или у току развијања приче је искористила и накалемила се на њу преузимајући је и управљајући њоме – много већа памет, врло могуће извањска. Уколико не бих био злонамерно и манипулативно протумачен, чак би се могло лако препознати да ћу бити крајње добронамеран према Мариники Тепић, јер иако се екстремно не слажем са њом, не желим јој никакво зло, напротив. О двоструким стандардима, генези ове приче и тоталитарном политичком менталитету и удару на супротна мишљења од стране Тепићке – већ сам писао и не бих се ту много понављао. Оно што ме јако забринуло, а дај Боже да грешим и да је свака асоцијација и аналогија са већ познатим случајевима моја погрешна мисперцепција, то је поновно нагло интензивирање случаја и медијско пумпање подигнуто на виши, драматичнији ниво чиме је кумовала и сама Мариника Тепић. Њено алармирање међународне јавности, тврдње да се осећа језиво и небезбедно, али посебно наводи да је у интерној међусобној комуникацији тзв. екстремни десничари називају Џо, по некој британској парламентарки коју је суманути екстремиста избо и лишио живота – забрињавају. Одмах да разјаснимо. Државни органи треба под хитно да ураде процену њене безбедности, и уколико јој је заиста иста угрожена да је максимално заштите, а оне који су стварна опасност у том смислу по њен живот, безбедност, физички интегритет – да открију и приведу правди, јер је то недопустиво. Уколико је неко заиста животно угрожава, ту правна држава мора да делује. Тиме се штити и она као грађанка Србије, али и сама држава Србија – јер штити грађанку, народну посланицу, и тиме се спречава да се неким немилим догађајем да гориво за велику политичку нестабилност. Стварне претње и угрожавање, треба јасно раздвојити од измишљених и манипулативних, којима доприноси и Мариника Тепић и сви медији и организације који вештачки пумпају овакав наратив. Што се тиче случаја Ловрековић, иако сматрам да он није никаква претња по Тепић, чак пажљивије други пут када сам прочитао његов текст и видео да је исту фразу употребио претходно у контрасмеру(по аналогији испада да је смрћу претио и сам себи и својим истомишљеницима!), апсолутно сам против таквих фраза и јавна реч у политички наелектрисаној Србији мора да буде одмерена и пажљиво извагана. Међутим све оно што се дешавало апропо јакобинаца, графита Мариника схвати нећемо стати, Корнелије Кодреану, а не Мариника Чобану, или то што она чак и твит Косово је Србија, поздрав за Маринику Тепић, сматра за претњу и угрожавање – то је све тежак облик манипулације. То само може да буде њено виђење и интерпретација, ништа више од тога.  Довољно  је једном да одете на твитер налог госпође Тепић, и када би пливали на њеном таласу и користили једнаке аршине, могли бисте наћи море много језивијих претњи и фраза од стране Маринике упућених другој страни, много експлицитнијих. Мариника Тепић заправо покушава превентивно да сасече сваку критику на свој рачун и разобличавање манипулација и њеног тоталитарног погледа на свет, а немилице сипа увреде и критике, њеним жаргоном речено – и језиве претње својим неистомишљеницима. Графити које она нпр. сматрa  претећим, су стандардан метод политичке борбе,не само код нас и не може се наћи у њима ни претња, а камоли претња смрћу. Чак је и она узвратно поручила, да неће ни она стати. Замислите да у граду стоји графит Вучићу схвати, нећемо стати, или Јован Дучић, а не Александар Вучић – у смислу политичке борбе против Вучића. Мариника Тепић би сигурно поздравила ,,генијалност’’ аутора и поносила се, али када неко напише тако нешто њој, то је језива претња. Ма пазите да вам не поверујемо!
Оно што ме посебно радује, то је да национално свесни и десни део Србије, поготово омладина, све више сазрева и учи да не упада олако у мантре провокатора, па тако је данас много мања вероватноћа да неко од њих направи неку штету тиме што би заиста напао госпођу Тепић. Знам да неке особе које она прозива, не само да не би никада угрозили или напали госпођу Тепић, него се смеју на њене глупости и измишљотине. Образовање и јака свест и савест играју важну улогу, и сви ти десничари које она сатанизује треба да буду достојанствени и да не учине ништа што би дотичну угрозило и погодовало њеним измишљеним причама. Дакле, вербално, а физички да и не говорим, ништа не треба радити што је противзаконито. Са друге стране, то што се поштује право на живот, безбедност, својину, слободу и сл. госпође Тепић, не значи да треба ћутати на њене глупости и не борити се против ње аргументима. Она не сме да има монопол у мишљењу и да намеће које мишљење је дозвољено, а које није. То што она сваки политички напад на себе, користи као наратив о претњама је манипулација, која не сме ућуткати супротне гласове, јер тиме ућуткава и слободу. Као народна посланица, политичарка, мора да истрпи и критике на свој рачун и супротна мишљења, све и да њени опоненти потпуно греше у својим ставовима. То да за непријатеље слободе нема слободе, не може да се односи на прозване групације у Србији, јер оне нису ни тоталитарне, ни нацистичке, нити било шта слично. Уколико има таквих појединаца у Србији, они су маргиналци, а Ловрековић, Вацић, Српска десница и сл. сигурно нису такви. Много већи тоталитариста и непријатељ слободе, од њих, јесте госпођа Тепић, али у држави Србији и она треба да има потпуну слободу. Мариникина прича олако наилази на одобравање једног дела тзв. твитер елите, где се раздвајају они који су свесни свих тих манипулација и они који заиста верују да је то све баш тако, јер је у питању наратив који је деценијама овде креиран, и ово се може сматрати некаквим активирањем старих прича и подела у покушају нове милошевићизације Вучића и Србије и наелектрисања и поларизације – како би се лакше дошло наредних година до неке нове 2000.године.

    У Србији када кажете да је црно црно, а бело бело, ризикујете да будете етикетирани као фашиста. Ако кажете да је телевизија Н1 америчка, то је скандал. Управо у такву категорију манипулатора спада и Мариника Тепић. Зашто мислим да је ово део шире кампање?
Најпре смо од почетка новембра имали њен сукоб са тзв. екстремним десничарима, а тај сукоб и даље траје, са различитим интензитетом. Искоришћен је за етикетирање државе Србије као легла фашизма, нацизма, екстремиста и сл. будалаштине. Имали смо случај од пре неколико дана где је неки човек, нејасно је до краја како, напао Николу Радишића вређајући га ваљда да је издајник, псовао је и пљувао га. То је искоришћено такође као ,,доказ“ тврдње да је Србија опасна земља за неистомишљенике, што је сулудо. Посебно је чудно што се напад догодио у понедељак, а у медијима је та вест изашла тек у петак чини ми се, што је необичан распон, обзиром да се ради о познатој личности, чини ми се да такво кашњење са информацијом у медијима смо имали још само у случају Илије Вујачића, декана ФПН-а, који је нападнут а вест о нападу објављена после неколико дана. Наравно да треба осудити сваки напад, али не можете на основу тога тврдити да је земља оваква и онаква јер свакаких ће људи увек бити и не може се сваки појединац контролисати и укротити. Прича да су нападу допринели они који тврде да је Н1америчка телевизија, као што и јесте, су сулуде, јер по тој логици хајде да немамо мишљење ни о чему, да ћутимо и не изражавамо став, јер ако неког критикујемо, можда га нека будала негде нападне, и ми ћемо бити криви. Да се разумемо, манипулација и убирање поена на искривљеним интерпретацијама су легитимни, али је неопходно и разобличити их. Свестан сам де је у овим стварима јако тешко или немогуће бити потпуно објективан, јер увек је ствар перцепције и нечијег погледа на свет. Госпођа Тепић нпр. жели пуритански да своје виђење наметне и свим осталима, и да супротне погледе и вредности забрани и ућутка. Генерализације на основу појединачних случајева могу бити некоме корисне, али су дугорочно штетне за ово друштво. Још један случај манипулације, је сукоб две групе око паљења свеће Милану Недићу. Подсећало је то на српски Шарлотсвил. О трагичној и нимало црно-белој, комплексној личности и улози Недића, не бих сада. То је широка тема. Али та атмосфера на митингу и контрамитингу, као и пароле да ће се Београд ослободити и очистити од неистомишљеника попут 1944. године су језиве. Тај мото имамо и за београдске изборе. Не знам да ли су такве странке и групације свесне шта раде и колику штету наносе, пуштајући духа страшних подела из боце. И та збивања су искоришћена за напад на српску десницу и национални део Србије, али и на државу Србију. Интересантно да су против паљења свеће убијеном човеку, жустро протестовали они који га сматрају издајником, а са друге стране ваљда сматрају Броза већим патриотом и Србином од њега, глорификују га, а зна се колики је Броз био и непријатељ слободе и српског народа. Наравно да њима Недић није споран због (формалног) квислингштва, већ је реч о расцепу по дубини, али такође то је широка тема која превазилази овај текст.

   Убиство Оливера Ивановића је такође одмах искоришћено за наратив о политичким убиствима и ликвидацијама, а Саша Јанковић је експресно иступио са причом како је то последица етикетирања и да не сме више никад нико да се оптужи за издају. Наравно да је ружно када се погледа онај несрећни спот о Ивановићу, и да Ивановић није био издајник, већ српски херој и нова наша жртва у борби за Космет, кога је врло могуће уклонила страна ,,памет’’. Но, не само поводом овог случаја, него и ситних инцидената, тзв. другосрбијанци одмах дочекају спремно са причом како је све то последица цртања мете и креирања наратива о издајницима, као да издајници заиста и не постоје, и да су они ето увек пука измишљотина, непостојећа категорија која обитава у главама десничара. Наравно да има олаких етикетиарња, али њих има на свим странама – једни етикетирају за издају, други за фашизам, при чему ми се чини да су етикетирања за издају у много више случаја утемељена. Леволибералне групе, сматрају да имају право да прекидају туђе трибине, прете и насиљем, али ако се њима прекине нека трибина то је прогон. Чист дупли стандард. Замислите ту скандалозну изјаву Балше Божовића нпр. да ће да узме закон и правду у своје руке?!

   Када сам споменуо убиство Оливера Ивановића и његово коришћење у дневнополитичке и геополитичке сврхе, нисам могао да се не присетим многих неразјашњених убистава у Србији. Готово сам убеђен да је добар део њих изведен, не за рачун тадашњих наших власти, него за рачун  странаца и у циљу детсабилизације наших унутрашњих прилика, уз елиминацију можда неких јаких играча режима који би били препрека тзв, демократским променама. Сетимо се само случаја Ћурувија и Стамболић. Као и у случају Ивановић, свака опција треба да се размотри, али треба увек поћи од мотива, користи. Стамболић је нпр. 2000. нестао пред изборе, а био је ирелевантан и политички пензионер, јак само као симбол и бивши пријатељ породице Милошевић. И Ћурувија је био кућни пријатељ владајућег брачног пара. За време ратног стања, могао је потпуно легално да буде притворен, није био никаква реална опасност по власт, а убијен је чак, што је посебно морбидно на православни Васкрс. И у случају Ђинђић и многим другим имамо много нејасноћа, па и код последње страдалог Ивановића. Не желим ништа да прејудицирам, свашта је могуће, али познато је да најмоћније стране службе итекако умеју да прибегавају фолс флег операцијама, да користе атентате, креирају друштвене поделе, дестабилизације, стварају кланове, покушавају да ставе подземље и хулигане под контролу. Сетимо се случаја са нереда на дербију – и то можда говори да смо дошли до фазе појачане хибридне агресије на Србију. Не заборавимо да је у Украјини од скоро 50 милиона људи, подељеној политички скоро по принципу пола-пола, преврат реално извело 20.30 хиљада најратоборнијих хулигана и екстремиста. Све су ово теме за размишљање. Елем, у Србији је недавно ухапшен Корбет Д. припадник Морнаричких фоки, и то најелитнијег Тима 6. Основано се сумња да је спремао неки атентат, уколико јесте, вероватно неки крупан, а можда и фолс флег, после кога би се окривила власт и наша држава.

 

   Управо због тога, све стране, политички актери на сваком спектру треба да буду уздржани, одговорни, и да се боре аргументима на законит начин. Нити десничари треба неком да прете, додуше ако изузмемо манипулације и интерпретације, њих није ни било сем спорног случаја Ловрековић. Као што неко својом глупошћу, непромишљеношћу претећи неком доприноси стварању атмосфере сукоба и хаоса, тако и друга страна претеривањем, искривљавањем, коришћењем у политичке сврхе и сл. доприноси томе. Зато је јако важно, испитати Маринику Тепић ко је тај наводно поуздан извор који јој каже да је десничари интерно зову Џо, уколико је измислила, морала би да сноси одговорност, уколико није, морала би органима да открије ко је кљука таквим (дез)информацијама, јер јој тај неко можда не жели добро. На све могуће начине треба спречити креирање атмосфере, са било које стране, јер по систему спојених судова сви могу да допринесу томе када се ухвате у то заједничко коло – оне атмосфере које од појединих особа прави угрожене личности којима је наводно нацртана мета на челу. Такву атмосферу, увек неки мрачни (страни?!) брејнсторминг може да искористи за своје циљеве, а ондa штету имају сви, и непосредне жртве и држава. Примера да се већ једном научи та лекција је ваљда било и више него довољно. Знамо да би неки немили догађај постигао сврху налогодавца и био ефектан, мора медијски да буде припремљен и да се креира одређена атмосфера. Веома често тој атмосфери највише допринесу они потпуно несвесни тога шта се иза брда ваља. Када се нешто лоше деси, онда је прекасно, и за многе наводно све је толико очигледно, а и некоме је циљ био да народу делује све баш тако ,,очигледно“.  Чак и саме жртве или људи око њих намерно могу да исценирају нешто, уколико је лажно и софт, попут напада, претње, гурања, шамарања у полумраку и сл….Наравно да сопствено режирање може бити уколико је реч о нечем ,,мекшем’’. Може и нека трећа страна то да уради….Наравно и нека будала, која није свесна шта ради и не ради то за себе….О оном најгорем и најдрастичнијем, где би неко био жртвени јарац или српски Немцов да и не говорим….Да би се у будућности било какав немили догађај на нашој сцени предупредио, мора се сузбијати та атмосфера сукоба, екстремне поларизације и тога да гледамо једни друге ма којој опцији припадали као архинепријатеље.Треба само аргументовано и без тешких речи да се политички сукобимо у мишљењима. Као што одговорност имају они који прете, исту такву одговорност имају и они који себе сматрају жртвом и треба да буду одговорни и мало мање острашћени и манипулатори. Да не буду опортуни и свесне или несвесне марионете, оних који би их због сопственог интереса радо одбацили као крпе и жртвовали. Конкретно када је реч о случају Маринике Тепић, ватрени сам заговорник директног ТВ дуела и сударања мишљења и аргумената између ње и неког од десничара, нпр. Мише Вацића. Уверен сам да би је било који десничар, смирено и аргументовано, након добре припреме потпуно потукао и разобличио у некој емисији, након чега би јавност брзо схватила да нико  од оних које она оптужује нема никакве потребе за било каквих претњама и угрожавањима. Али , то што неко има различите ставове од ње, и није нпр. натофил, титоиста, за независно Косово, Војводину републику, већ све супротно и бори се политичким методама против ње ,не значи да јој прети, угрожава је или да је фашиста, нациста, непријатељ слободе, већ само да је неко ко има иста права као и она.

извор

loading...