У данима када се не само Србија и земље окружења, већ читав свет суочава са кобним последицама једне од највећих пошасти последњих деценија, пандемијом коронавируса, бивши председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) и самопрокламовани истраживачки новинар Славиша Лекић је одлучио да време утроши тако што је за подгоричку “Побједу”, иначе медијски мегафон криминогеног режима дугогодишњег црногорског диктатора Мила Ђукановића, сачинио текст под насловом “(Б)рат је мио, које вјере био”. У поменутом тексту, Лекић је, у себи својственом пљувачко-памфлетистичком маниру, изнео низ логички и садржајно неповезаних инсинуација на рачун власти Србије, из чега се може закључити да је, осим материјалне користи, која, како је познато, представља његову главну мотивацију, састављање овог текста последица прекомерне конзумације алкохола, што такође важи за велику Лекићеву страст.

На овом месту би било упутно укратко претрести поједине аспекте Лекићеве личности, као и најинтересантније моменте у његовој досадашњој каријери. Реч је о човеку који је од стране својих сарадника окарактерисан као непрофесионалан, неколегијалан и конфликтан, те као новинар који је своје (по правилу изразито критизерске) текстове усмеравао “како ветар дува”, зависно од интереса тренутних финансијера и висине добијеног хонорара. Уједно, у питању је отворени заговорник “државности” тзв. Косова, који је претходних година био ангажован и као политички консултант појединих коалиционих партнера албанских сепаратиста, првенствено доскорашњег лидера Самосталне либералне странке (СЛС) и некадашњег потпредседника “Владе Косова”, Слободана Петровића, који важи за промотера независности “Косова” и укидања присуства српских институција у јужној српској Покрајини.

Наиме, Лекић је, заједно са својом бившом супругом, новинарком Бојаном Лекић, био ангажован у кампањи СЛС за локалне изборе на Косову и Метохији 2013. године, по ком основу су од Петровића приходовали око 100 хиљада евра, а о чему су извештавали поједини медији. Наравно, с обзиром да је Петровић важио за “омиљеног Србина” шиптарских сепаратиста и кољача, није тешко претпоставити какво је порекло ових пара.

Неколико година касније, Лекић се нашао у центру скандала са позајмицом у висини од 6 милиона динара коју је, као председник НУНС, узео од осведоченог тајкуна и самопрокламованог лидера српске опозиције, Драгана Ђиласа. Овај потврђени среброљубац, који се представља као “истраживачки” новинар, и који иначе никада у вишедеценијској каријери није био награђен, тако је фактички довео до тога да се из назива поменутог новинарског удружења мирне душе може избацити придев “независно”, и уједно допринео избијању сукоба између његових чланова, што је резултирало тиме да је у фебруару 2019. године поднео оставку на место председника НУНС, правдајући то “личним разлозима”.

Од тада, Лекић се свом снагом фокусирао на измишљање и пласирање у опозиционим медијима разноразних инсинуација и конструкција о српским властима, при чему као својеврсну “круну” своје каријере види документарни филм “Владалац”, објављен на водећој америчкој медијској агентури у нашој држави, познатој као телевизија “Н1”.

Ипак, посебно је интересантно да је у новијем периоду већи део својих (можемо слободно рећи дискутабилних) интелектуалних капацитета усмерио на апологију Ђукановићевог диктаторског режима, нарочито након усвајања накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести, којим се на крајње огољен начин покушава отимање вековних светиња Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори. То се нарочито може видети у колумнама које објављује у гласилу пропале српске опозиције званом “Данас”, у којима оптужује СПЦ и српске власти за наводно подривање суверенитета и стабилности Црне Горе. Ваља напоменути и то да је Лекић један од потписника фамозног “Апела 88”, којим се СПЦ и власти Србије позивају да прекину са наводном кампањом дестабилизације Црне Горе, а који је на површину баруштине у чијим мутљацима лове извео многобројне српске петоколонаше.

Поставља се више него оправдано питање због чега је Лекић свој бедно срочени политички памфлет у “Побједи” сачинио баш сада, у тренутку када се Србија свим снагама бори против нове глобалне пошасти коронавируса, и када је, поред све своје муке, крајње великодушно понудила Црној Гори пет респиратора за санирање последица пандемије, што су на врло дегутантан начин одбили Ђукановићеви сатрапи, показујући да им је вођење перманентне предизборне кампање далеко важније од донације која би могла да спасе животе макар дела оболелих. Узимајући у обзир све претходно наведено, тешко да је у питању нешто веће и значајније од свотице коју су му Ђукановић или неко из његове камариле ставили у џеп.

Такође, можда је Лекић одлучио да послуша савете лекара, и покуша да потенцијалне последице коронавируса одагна коришћењем алкохола. Само што се, на основу бљувотина које испаљује у последње време, може закључити да, супротно саветима, алкохол примењује не за спољну, већ за унутрашњу дезинфекцију.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here