Након завршетка Првог свјетског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ – прелазио у православље. На Скупштини у Вису, одржаној 1925. године донијета је одлука о преласку на православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1. јула 1926. године, а први парох био је Станко Ивановић, кога је, након смрти 1927. године наслиједио Стеван Јавор.
Литургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931.године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933. године у српско-византијском стилу. Освећење је извршио епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933.године, посветивши храм св. Кирилу и Методију.
О овом догађају писале су и новине „Време“ у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће: „Отац је сину увијек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…“
Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих вјерника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извјештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вјере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим мјестима“.
Међувјерске тензије кулминирале су у први прави инцидент у љето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спријечило је групу православних Чеха да посјети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.
О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).
Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посјете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је љетовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.
Брод се приближавао луци, гдје је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене пјесме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси свијета појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дјело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином свједочењу, римокатоличких свештеника је било више.
Брод је био спријечен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска!“ (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летјеле каменице, пријетило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.
Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човјек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.
На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избјегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дјело).
Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убиједивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.
Последњи вјерски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941. године, а 1944. године је оштећена у њемачком бомбардовању. Синод СПЦ је 1. септембра 1947. године писао државној комисији за вјерска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавијестили о намјери власти да сруше цркву св. Кирила и Методија и да на њеном мјесту подигну партизански споменик.
Црква је порушена у јесен 1963. године у склопу прославе 20-огодишњице Титовог доласка на Вис која је услиједила у септембру следеће године. На њеном мјесту засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик „Туђе нећемо – своје не дамо“ са ријечима из Титовог говора. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен.
Према неким наводима, материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар дио је утрошен на изградњу споменика НОБ. Православни Вишани расејали су се по Србији и свијету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.
(припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“)
Преузето: Српска историја