На Видовдан 1930. године, одржана је завршна манифестација Свесоколског слета на привременом, дрвеном, Соколском стадиону који се налазио ту где је данас Машински факултет. Преко педесет хиљада гледалаца пратило је надметање „соколова” из свих крајева Краљевине Југославије, Чехословачке и Пољске. Такмичење је почело дефилеом соколских одреда који су унели 240 застава. Данас мало знамо о „соколовима”, моћној организацији која је окупљала младе и промовисала здрав живот и патриотизам. Толико моћној и богатој да је могла за потребе слета да изгради привремени Соколски стадион за 50 хиљада људи од дрвета и да га поруши после манифестације, као и да за тај посао ангажује једног од најцењенијих српских архитеката тог времена Момира Коруновића.

Соколски покрет настао је 1862. године у Прагу како би се пробудила чешка национална свест. Покрет се брзо шири по словенским земљама и постаје популаран. Сва српска соколска друштва уједињују се 1910. године. Без обзира на то што је српски соколски концепт организације чешки, претеча соколског покрета у Србији био је сликар Стеван Тодоровић. Он је 1852. године основао Прво српско друштво за гимнастику и борење. Оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар жели да искористи соколски покрет, изворно словенски, за промоцију идеје интегралног југословенства и изградње осећаја припадности заједничкој држави код младих генерација. Тако је почела масовна изградња соколских домова који су били међу најрепрезентативнијим објектима који су представљали архитектуру интегралног југословенства. Држава доноси Закон о подизању домова који постају не само спортске већ и културне институције.

У Београду је између два светска рата постојало осам соколских друштава. Најстарије соколско друштво „Београд – Матица” добило је 1921. године плац у Крунској улици али је због недостатка новца изградња почела тек 20. јула 1929. године, пошто је краљ Александар Први Карађорђевић уплатио донацију од сто хиљада динара, колико је уплатило и Друштво за улепшавање Врачара. Изградња је почела на другом плацу који је београдска општина дала на Западном Врачару, у данашњој Делиградској улици. Дом, грађен у пет етапа и коначно завршен 15. децембра 1935. године, а свечано је отворен и освећен 1. марта 1936. године, данас нам је познат као Стари ДИФ. После убиства краља Александра тај дом је понео његово име као и већина новоизграђених соколских домова у Краљевини. На предњој фасади Дома налазио се рељеф Светог Ђорђа који убија аждају. Соколи су славили Ђурђевдан, а пошто је Свети Ђорђе био војник доживљавали су га као свог свеца заштитника. Био је то највећи соколски дом у земљи. На улазу у дом налазила се биста краља Александра која је уклоњена после Другог светског рата, док се у сали за вежбање налазила фреска Краља Петрова четири вола, на којој је био приказан прелазак краља Петра Првог Карађорђевића са српским народом преко Албаније. По победи револуције фреска је била прекречена, али је сачувана неоштећена.

Соколско друштво „Београд I“ имало је Соколану у Македонској улици која је погођена запаљивом бомбом и изгорела у бомбардовању 6. априла 1941. године. Зграда је потпуно срушена тек 1965. године да би на том месту била изграђена нова зграда Политике.

Први соколски дом који је завршен и отворен на парцели коју је уступио Град Београд, налазио се у Војвођанској улици, данас Улица војводе Шупљикца. Дом је отворен 6. новембра 1932. године, а занимљиво је да су верски обред извршили православни и старокатолочки свештеници, као и рабин и имам. Данас се у тој згради налази СД Раднички.

Соколско друштво „Београд IV”, основано 1929. године, радило је у локалној кафани на Чукарици. Камен темељац Соколског дома у Љешкој улици постављен је 1932. године. Дом је отворен годину дана касније јер је то била мала соколана. Већ 1938. године зграда се дограђује, а 1946. године додељује се Културно-уметничком друштву „Стеван Бракус”.

Пошто је 1930. године, по завршетку слета дрвени стадион размонтиран, донета је одлука да Београд добије соколски стадион за наредни слет који је требало да се одржи 1935. године. Разматране су локације попут Калемегдана, Ушћа, Великог ратног острва, Прокопа и Бањице. Уз стадион је било предвиђено да се уреди Југословенски народни парк и изгради Висока школа за телесно васпитање. Било је предвиђено да стадион прими 20 хиљада спортиста и 60 хиљада гледалаца. Пројекат је требало да уради Коста Петровић али се одустало јер је после убиства краља Александра држава престала да фаворизује соколски покрет на уштрб других спортова. Рок за завршетак стадиона померен је на 1940. годину, како би био одржан велики слет годину дана касније на прослави пунолетства краља Петра Другог. Пројекат је радио немачки архитекта Вернер Марх. Мархов стадион имао је капацитет од око 30.000 хиљада места. Његов пројекат реконструкције Београдске тврђаве са изградњом Олимпијског комплекса приказан је на изложби „Ново немачко градитељство” на Старом сајмишту 1938. године.

Тако је Београд 1941. године замало добио Олимпијски стадион. У годинама које су уследиле спорт није био тема, већ рат. Да је наш град добио Олимпијаду 1992. године, стадион би био грађен. А потом је поново уследио рат, па санкције. И тако све до ове године када ће почети изградња Националног стадиона.

Горан Весић

--

1 KОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here