На прагу деведесете године часног живота, прав као бор, у мачванском копорану и са шубаром на глави, са блиставим одличјима на поноситим грудима, стоји на палуби брода Драгомир Панић. Пред њим је Видо. Далеко је његова Рибарица, пошта Драгинац, општина Лозница. За који тренутак Драгомир Панић треба да крочи на острво смрти. По други пут у свом дугом животу. После 67 година!
Он, који је с лакоћом ускакао у бугарске и немачке ровове с бајонетом на пушци и бомбом у левици, сада не може ни да крочи: ноге наједном издале, снага ишчезла. Боји се да коракне. Мисли: где год спусти ногу – стаће на људску кост, на лобању, чутурицу на којој је ножем урезано име и презиме, број чете и пука, назив родног села, дан кад је војник пошао од куће. Мисли, наићи ће на комад пушчане цеви, део пиштоља, искривљени бајонет, војничко огледалце, бритву, торбу шареницу, опасач, опанак…
И тог септембра, после шездесет седам година, памтио је те слике ужаса. Не може Драгомир Панић ни да се макне. Како да дотакне земљу кад зна, памти, носи у себи живе слике како су овде, на том малом острву, пуном чемпреса и сунца, умирали његови другови, његови вршњаци: Богољуб и Родољуб, Милољуб и Мирољуб, Радомир и Драгомир, Крстивоје и Немања, Милутин и Стефан…
Драгомир Панић је био сведок њиховог умирања. Умирали су отац трећепозивац и син регрут. А до последњег даха, док им болничари нису склопили очи, распитивали се један за другог: „Јеси ли жив, оче? Не клони, и не дај се, још који дан па ћемо на ноге лагане…” Тако је говорио син. А отац узвраћао: „Жив сам, сине, жив, али чувај се ти, није важно за мене, стар сам ја, важно је да ти преживиш, да се бориш…“.
Слушао те речи Драгомир Панић. И мисли им последње знао: отаџбина, деца, мајка, сестре… Тако су умирали, с тим мислима.
Кад је из родног села пошао, Драгомир Панић срочио шта да им каже: дошао сам, другови моји ратни, да вам рапортирам: жив сам и здрав. Опростите ми што не дођох раније, нисам могао, послови, кућа, унуци. Не бих ни сада могао да ми општина не плати овај пут. И ваши су, да знате, добро. Нису вас заборавили. Ни отаџбина вас није заборавила. Знам колико вас је ту остало. Знам и како вам је у – туђини. Болно и преболно. Још синови и унуци трагају за вама – хтели би да цвећем оките ваш гроб. Зна шта треба да каже Драгомир Панић, али не може. Неће реч са усана. Зато стоји у ставу мирно. Прав као бор. Не трепће. Кошчато лице на изглед мирно. Само срце удара свом силином. Као да хоће да искочи. Суза склизну низ јуначки образ Драгомира Панића.
Ратник не може да је заустави. Ганула га музика: грчки дечаци, кадети, у белој, свечаној упиформи, блех-музиком свирају „Тамо, далеко”. С пушкама, у беспрекорном строју, пред костурницом на Виду стоји одред грчке армије. На почасном месту крфски митрополит. И свештеници. „Вечнаја памјат”. Речи сећања и молитве испуњавају сав простор око костурнице. Унаоколо: синови, кћери, унуци и праунуци оних чије су кости ту, или у Говину, Сан Матијасу, Бизерти, Лазуазу, Феривилу, Тунису, Халкидику, Микри, Зејтинлику, на једном од око 200 гробаља у туђини, где је несрећна Србија сахрањивала своју децу. Стоји Драгомир Панић. Боре му на челу исписале биографију. Све патње кроз које је прошао. Ћути. Реч застала у грлу. Пече га. Не може да је изусти. Али, сузе не може да заустави.
Најзад, нека га сила повуче напред и он крену лагано, корак по корак, побожно, носећи ловоров венац који ће минут касније спустити у море, у Плаву гробницу, ту где се вали љубе – како је писао Милутин Бојић, испод којих почивају војници прослављених српских пукова. За њих није било места на гробљу. Бацали су их у море, Тога дана Драгомир Панић није могао да говори. Није се одазвао ни позиву на ручак. Тек увече је проговорио:
„Боже, како су умирали моји другови! Моји вршњаци. Још голобради. Нису никога убили, ни уцвелили. А сваког дана на стотине мртвих. Раздирала их болест, глад, зима, незацељене ране и туга за поробљеном отаџбином…
Опирао сам се смрти. Неки су говорили: ако се преживи седми дан, може се надати оздрављењу; ко не дочека седмицу оде у Плаву гробницу.
Не знам како сам остао жив. Знам да сам на том суровом острву смрти остао недељу дана. Ни овде нису давали хлеба. А толико сам га желео! Да ми је само једну мрвицу – не бих је, чини ми се, прогутао, само бих је на језику држао, да ми хлеб у устима замирише.Одатле су нас транспортовали у Бизерту, на опоравак и потом на обуку. Устајање, вежбе, учење ратних вештина: како се неопажено привући непријатељу и како га тихо ућуткати.
Из Бизерте одосмо на солунски фронт. Фронт је милина према оном паклу кроз који сам прошао. Гине се, али то је ратничка смрт: знамо шта хоћемо и зашто се тучемо
непријатељем. Хоћемо да ослободимо своју поробљену отаџбину.
Ту, на фронту, први пут сам чуо песму „Тамо, далеко“. Певушили су је војници: „Без отаџбине далеко, на Крфу живим ја, ал’ увек поносно кличем живела Србија!”
Тако се, у то време, певало.“
Причао је, потом о свом мученичком животу: рововима, јуришима, рањавању, болници, новим таласима смрти који су неповратно односили његове другове, о застави која се вијорила на освојеним планинским масивима, о коначном пробоју фронта и заслуженој победи,одликовањима које је стицао на бојишту. „Гинуло се. Није се могло друкчије. Враћали смо оно што нам је било отето. А били су нам отели отаџбину. За нас, пешаке, била је само једна наредба: „Нож на пушку! У отаџбину! Напред! Дуго смо чекали тај чаc!
Враћа се Виду: Нисам знао како изгледа костурница. Ја сам у успомени носио ледину, неко растиње чији назив нисам знао, гробље са крстачама и море у које су бацани моји другови.“
У октобру 1983. године, на Виду, некадашњем острву смрти српских ратника, настао је овај запис, а ја вам га преносим на данашњи дан и моју крсну славу. Такав је био наш часни чича Драгомир Панић из села Рибарица, пошта Драгинац, општина Лозница.
