• Предсједник новоформираног политичког покрета Спона Дарко МАТИЈАШЕВИЋ:  Српска и Србија имају дејтонско право на специјалне везе. Сада постоји Савјет за сарадњу која чине два предсједника, Србије и РС, два премијераМислим да то треба да уредимо снажнимуставним законом који захтјева двије трећине подршке, који би имао снажну егзекутивну снагу
  • Треба да постоји и савјет министара Србије и Српске, који чине владе Србије и РС, да копредсједавајући наизмјенично буду предсједник владе Србије и предсједник владе Српске – и да се регуларно састају једном мјесечно. Исто тако, потребни су и министарски комитети
  • Треба да инсистирамо и на формирању заједничких компанија и предузећа. То значи заједничко планирање и стратешко управљање.  Зашто, на примјер, електропривреде Србије и Српске не би биле заједничка холдинг компанија?
  • Мислим да и супротстављање подривачком дјеловању против РС и Србије треба организовати и у оквиру специјалних и паралелних односа
  • Погледајмо земље из којих су УСАИД или Британски савјет. Али, и Русију и многе европске државе. Све су одредиле црвене линије, оквире у којима може да раде НВО. Одређене су баријере и начини како могу утицати и дјеловати. И наш одговор ту мора да буде врло јасан. Морамо показати намјеру да се боримо за националне интересе. Видим легалну основу да се по овом питању формира заједнички одговор за националну заштиту Срба – заснован на специјалним везама са Србијом
  • Млади господин Станивуковић, кога не познајем лично, само преко медија, повод је да упозорим да су млади људи увијек добро дошли, али да морају сагледати широки контекст српског народа и државе, Србије и Српске и политичке борбе која неће ослабити позицију Републике Српске унутар БиХ и односе са Србијом

СПОНА је потпуно нова! Наш интерес и мотив су очување вриједности које су одбрањене у отаџбинском рат – то је интерес да наша нација буде просперитетна и економски одржива, те да као таква да основ за снажну Србију и генерално српски народ. Уз, наравно, уважавање интереса других народа, каже на почетку разговора за Све о српској, предсједник новоформираног покрета из Бањалуке, Дарко Матијашевић.

На питање да ли је то истовремено и надоградња већ постојећих политичких понуда, бивши шеф МУП РС каже да је Спона „надстраначко удружење, састављено од бораца претходног рата и свих људи који су учествовали у постратној транзицији – од оних који су преживјели страхоте рата као старци, или као зрели људи, до оних који су тада били дјеца а сада имају своје потомство“.

– Са нама су људи који су изнијели и створили Републику Српску и одбранили српски народ и у Босни и Херцеговини, али и у Српској Крајини и у Хрватској и шире. Та популација је потом реално отишла на маргине дешавања и није могла да постигне артикулацију кроз разна удружења или класичне политичке партије. Подсјетио бих, послије рата су услиједиле дивљачке приватизације на свим просторима где живи српски народ. Уништена је радничка средња класа, њен основ за егзистенцију.

* Током отаџбинског одбрамбеног рата сте имали одговорне позиције, а у миру вас у Српској нарочито цене због успеха да очувате Министарство унутрашњих послова у време када је Запад тражио централизацију полиције. Како сагледавате то време? 

– Био сам учесник рата 1991, официр на нижим и вишим командним позицијама – трупни официр, командант који је као и други наши саборци то носио на частан официрски начин. На крају рата сам био командант борбених трупа, водио значајна борбена дејства, радио и као штабни официр. Потом сам био и шеф кабинета Министра одбране. Као пуковник Војске РС сам имао и дипломатску мисију у ЕУ и НАТО. А затим сам, као нестраначка личност, био именован за министра унутрашњих послова у том изазовном периоду када смо били препуштени дивљању високог представника. Тада је то био Педи Ешдаун.

– Пред Србе су стављене тешке националне теме – укључујући и сарадњу са Хагом. То је био покушај да се српски народ и његове вође ставе у позицију поражених, као еквивалент Нирнбершком процесу. Тада ме је предсједник Републике Српске дословно повукао са позиције шефа војне мисије у ЕУ и НАТО и постављен сам на мјесто министра унутрашњих послова са задатком да учиним све како би опстао МУП РС који је био и остао базичан основ опстанка институција Српске.

– Хаг је био мач изнад врата Републике Српске и претило је урушавање свих институција. Имали смо тешки статус Југославије након транзиције, након тешких ратних разарања, те је послије свих турбуленција, Српска била ван фокуса, или моћи, подршке наше матице Србије.

– Инсистирао сам на јединству српског народа. То нам нико не може узети. Наша матица Србија морала је бити замајац и фокус нашег загледавања. У Београду се морала дефинисати политика према тешким националним питањима, укључујући и сарадњу са Хагом. Ми смо то урадили рационално и одговорно, штитећи националне и државне интересе Србије и Српске.

– Поносан сам да сам био носилац одбране МУП Републике Српске. Као министар унутрашњих послова, овлашћен од Владе РС, а именован – на жалост од тадашњег високог представника, да представљам Владу и Републику Српску у преговорима, био сам дословно институционални носилац. Са својим тимом, уз подршку политичких фактора, успјели смо. И тада и сада сам као једини пут видио јединство – јединство политичких снага и јединство институција. Тако је опстао МУП Српске. То су чињенице.

А да ли је могуће да се оствари друга врста јединства– народног, српског? Да ли је коначно срушен табу да су са једне стране Дрине Босанци, а са друге Срби? Да ли је то (био) предуслов да лансирате идеју о заједничким парламентима?

– Хвала за то питање! Да, ја сам то јавно презентовао у прошлости и кад сам био дипломата и кад сам био на високим државним функцијама и контактирао са људима из дипломатије и политике у нашој матици Србији.

– Видите, ми Срби смо преживјели оно што је Вадимир Владимирович Путин назвао највећом геополитичком трагедијом у 20. вијеку – распад СССР и Варшавског пакта деведесетих година. Срби су изнијели огроман терет. То ће историја показати. Сачували смо свој колективни идентитет.

– Табу тема о којој говоримо се провлачила још од хабзбуршких времена и њиховог погледа на Јужне Словене, а нарочито Србе. Даље, падом Берлинског зида, нарастањем униполарног свијета и атлантског приступа који се разлио на ове просторе (то је био Трећи свјетски рат), Срби су били ти који су сачували свој идентитет уз жртве, али уз витештво и достојанство.

– Српска конфронтација са либералним униполарним свијетом – када то деведесетих нису могле ни Русија ни Кина – остаће упамћена као нешто што су Срби могли. Империја и притисак атлантизма у свијету је почео да пада од тог конфликта са нама, на српским просторима. Тога морамо бити свјесни!

– А табу тему треба да отворено развијамо. Постоје интереси да се показују неки концепти велике Србије, политичког народа Срба…али – не! Ми морамо да кажемо ово: ми смо један народ и као народ, са свим специфичностима и обиљежјима народа, имамо право на све оно што јединствен народ пружа.

– На жалост, наш народ је подјељен у више држава. Ми у овој констелацији не оспоравамо постојање тих држава – ми смо интегрални дијелови и тих држава. Али, српски народ је као народ недјељив, са својом културом и свим обиљежјима народа – па и са политичким исказима, тенденцијом и жељом.

– Морам рећи отворено да је матична држава Србија предводник Срба, ма гдје живјели у региону. Све институције и легални представници у матици су уједно носиоци и лидери у народном смислу – лидери Срба у цјелини. Тога не треба да се стидимо. Ту је значајна и СПЦ која је одржала српски народ вјековно.

– Прелазећи на нову констелацију односа, вријеме је – управо ово што сте рекли – да се отворено прича о томе. Спона ће то и радити, то ће бити нови инпут. По Дејтону, имамо право на специјалне везе. То право мора бити оснажено не само споразумима, већ треба да се донесе и lex specialis, и закон – како у РС тако и у Србији о сарадњи по основу паралелних и специјалних веза.

– Сада постоји Савјет за сарадњу која чине два предсједника, Србије и РС, два премијера, па и одређена сарадња парламената. Мислим да то треба да уредимо законом, снажним уставним законом који захтјева двије трећине подршке, који би имао снажну егзекутивну снагу.

– Треба да регулишемо да поред Савјета, које чине ове четири институције (два председника и премијера), постоји и савјет министара Србије и Српске, који чине владе Србије и РС, да копредсједавајући наизменично буду предсједник владе Србије и предсједник владе Српске – и да се регуларно састају једном мјесечно. Исто тако, потребни су и министарски комитети састављени од министара из Србије и Српске, који би се бавили посебним облицима специјалних веза, као што су финансије и привреда, образовање , технологија, здравство, социјална питања.

– Тако би и за криминал и корупцију постојао заједнички комитет за безбједност и ванредне ситуације. Све ово подразумијева и парламентарну сарадњу. Огроман број наших грађана из РС живи у Србији, и обратно. Ми смо један народ.

– А погледајте шта је урадила Хрватска – дозволила је путем изборног закона да одређени број народних посланика у хрватском сабору буде биран из дијаспоре, из БиХ. Наш приједлог је да изборним законом у Србији и у Српској оснажимо нашу везу тако што ће десет посто посланика у Србији бити из Српске и обратно, у парламенту РС бити десет посто мјеста за посланике из Србије. То би оснажило интегрисање народа. А оно нам је обезбијеђено кроз међународне акте и формалне уговоре, кроз Дејтонски споразум.

– Не треба да се тога стидимо, већ да искористимо све пружене правно-формалне могућности, не кршећи уставе Србије, Српске или БиХ. Поред тога, треба да инсистирамо на формирању заједничких компанија и предузећа. То значи заједничко планирање и стратешко управљање.

– Зашто, на примјер, електропривреде Србије и Српске не би биле заједничка холдинг компанија која би управљала ресурсима? Постоје и друга јавна предузећа, те се тако може ићи и у сферу образовања, здравства итд.

– Поводом табу теме, важно је да објаснимо да не постоје босански Срби, хравтски Срби и тако даље. Постоје само Срби. Имамо право на свој идентитет, да као нација кажемо: народ смо, са свиме што нам као народу припада. Дајте да се понашамо као јединствен народ. То није табу тема, то је нормално.

* Додик је 2019 упозоравао на британски специјално оформљени центар у Сарајеву који је способан за извођење обојене револуције. УСАИД у својој званичној стратегији за Балкан каже да даје средства да би у Председништво БиХ дошли они који су за чланство у НАТО јер без таквих чланова Председништва никада неће угурати БиХ у Алијансу. Британски савет руководи пројектом од преко 10 милиона фунти намењених „слободи медија“ на Балкану. Џевад Галијашевић је указао да је Србија краљевство за британску агентуру која делује и према Српској из Србије. Ако све ово имамо на уму – шта се може законски предузети и у Србији и у РС, поготово што избори у обе земље долазе неминовно?

– Хвала и за то питање. Није непознато – највиши званичници су рекли да је наше подручје недовршен посао. Претпостављате да то значи даље ломљење, укључујући и институционално, и Србије и Републике Српске. Овдје је константа да смо предмет интересовања агентура, које се баве прикупљањем информација ради потхрањивања обавјештајних центара и аналитика, којима су интерес управљање кризама, недовршеним пословима и реализација интереса на овим просторима.

– Овдје се ради о дјеловањима на подручју које је замрзнути конфликт, од Македоније, преко Косова и Метохије – Србије, преко БиХ па до Хрватске. Овдје имамо све оно што агентуре носе. Неспорно је да је у БиХ веома присутна агентурна мрежа кроз низ како тајних, тако и јавних организација. То има значајан контекст у ономе што сте рекли – обликовању политичке сцене и довођењу и помагању оних политичара и снага који ће реализовати стране интересе.

– Са становишта НАТО и атлантизма, јасно је да ту институционално постоје команде Еуфора, НАТО штаба са легалним јавним органима, могућностима информативног рада и утицањима, како на политичка дешавања, јавност и стварање амбијента за приступање НАТО, исто тако и за тајно дјеловање путем свих механизама који су им на располагању – укључујући и софистицирана средства.

– Да, постоје званични акредитовани пунктови који су смјештени тамо гдје те акредитације постоје. Свака мисија, званична дипломатска – свака амбасада има сегмент који је задужен за обавјештајни агентурни рад. 

– Незванично, разне невладине организације, разна удружења која су јавног карактера – имају агентурне елементе и могућности. Веома су распрострањени и у Српској и у Србији. Међутим, Српска има довољно институционалног капацитета за одговор. По Уставу Републике Српске, њена безбједност је искључиво њена надлежност. То је право и обавеза Републике. То право и обавезу Републике, реализују републички органи. Један од њих је Министарство унутрашњих послова које има механизме и средства за откривање и санкционисање, као и за давање адекватног одговора на спрјечавању, каналисању и блокади било ког малигног, а посебно агентурног утицаја.

– Српска, као де факто држава, а де јуре ентитет, има под својом извршном снагом и механизмом, у свом уставном капацитету законодавну функцију и власт. Уставом је речено да имамо право да донесемо сваки закон који ће регулисати било каква противправна или противуставна дјеловања на простору Републике Српске – агентурно, било какво дјеловање за другу, трећу страну, групе и организације, а по основу рушења уставног поретка, слабљења РС и њене економске моћи.

– То је прописано и Кривичним законом. То је енорман капацитет и то треба ставити у функцију. Ми ћемо, сигурно, и као индивидуалци и на систематичан начин као покрет дјеловати у политичком раду у том правцу. А ја лично, као човјек који је упућен у многе процесе, ја ћу инсистирати на томе.

– Мислим да и тај одговор може бити подведен под оквир специјалних и паралелних односа Српске и Србије у дијелу сузбијања таквог дјеловања. Јер, неспорно је да су то дјеловања која се преливају и која по систему спојене посуде могу утицати и на политичку стабилност и угрожавање економске основе националних и безбједносних интереса Србије и Српске – посљедично и обрнуто.

– Стога, има и те како разлога и довољно механизама да МУП Српске и наше безбједносне институције у директној сарадњи са Србијом (базирано на специјалним везама које треба још институционално оснажити, а и кроз персоналне односе ) брзо, искључиво и прогресивно рјешавају ова питања заштите националних интереса РС и Србије.

То је питање које се може и мора рјешити на врло ефикасан начин.

* Шта је решење за ограничавање нежељених активности легалних организација? Имамо УСАИД или Британски савет који раде у домену НВО сектора, „слободних медија“, афирмације пожељних пробраних политичара?

– Познато је шта је и јавна и тајна дипломатија, као и начин утицаја, обликовања интереса и, на крају, управљања кризама и управљања процесима. Начин кроз финансије, утицање на медије, невладине организације – он није непознат. Постоје егзактни показатељи да се то ради и да се тако дјелује.

– Са друге стране, легално је и легитимно право и обавеза наших институција – а и појединца – да искористимо све механизме да на то одговоримо. При томе, имамо све потребне механизме. Погледајмо земље из којих су УСАИД или Британски савјет. Али, и Русију и многе европске државе. Све су одредиле црвене линије, оквире у којима може да ради нека НВО, одређени субјекти – правни и финансијски.

– Одређене су баријере и начини како могу утицати и дјеловати. Наш одговор ту мора да буде врло јасан. Морамо показати намјеру да се боримо за националне интересе. Видим легалну основу да се по овом питању формира заједнички одговор за националну заштиту Срба – заснован на специјалним везама.

– Говорио сам раније о заједничким механизмима – они могу да нам послуже да дамо одговор и да као држава утичемо да се такав рад сведе на минимум. За то постоје многи начини и многи канали.

* Додик је више пута означио Младена Иванића као британског агента, а странку чији је он почасни председник – као британску странку. Да ли је и Драшко Станивуковић такав? И да ли ово подсећа на пут који је Ђинђић прошао кад је постао градоначелник Београда, па онда постао ДОС-овски премијер?

– Сарађивао сам са господином Иванићем у више фаза и доста година и жалим што није постигнуто да он буде у тиму са националним приступом, заједно са Додиком и нама другима. Иако су постојале јака жеља и индикације да се може постићи српско јединство, те да заједнички наступају- као најјачи и најеминентнији представници српских политичких снага.

– Млади господин Станивуковић, кога не познајем лично, само преко медија, повод је да упозорим да су млади људи увијек добро дошли, али да морају сагледати широки контекст српског народа и државе, Србије и Српске и политичке борбе која неће ослабити позицију Републике Српске унутар БиХ и односе са Србијом.

– Наша политика мора бити јединство у Бањалуци. Добродошле су младе идеје, али морају имати испред себе мозаик – шта је то национални интерес. Морају се залагати за јединство снага, за заједнички одговор Српске према БиХ, односно Сарајеву.

– Српска политика унутар БиХ мора се формирати у институцијама Републике Српске, кроз политичке организације и институције. Станивуковић и младе снаге треба да буду уткане у јединствену националну политику која се креира у Бањалуци, а извршава у Сарајеву. Такво јединство мора бити усаглашено кроз институционалне механизме, а не кроз персоналне односе.

Потребни су нам прави морал и етика, праве вредности. Ово је наше домаћинство. Покажимо витештво и зауставимо моралну декаденцију која се појавила након свих деценија трагедија. Спона жели да усмјерава политику и праксу и да брани јединствен национални простор. За то постоје потребни капацитети.

Диана Милошевић

Leave a Reply