Јесен Патријарха или „Пуковнику нема ко да пише“

Овај наслов везан је за романе нобеловца Маркеса, али може бити и асоцијација и на стање у врху СПЦ и разним интересима и борбе за власт у СПЦ. Српска православна црква је од краја другог светског рата до данас прошла трновит пут од репресије брозовог режима, унутрашњих деоба и подела у српском народу, грађанских ратова деведсетих година и поларизације у време милошевићевог режима до стасавања нове „демократске власти“ 2000 године која је наставила са корозијом Србије тамо где је милошевићев режим стао. Након 2000 године СПЦ је под политичким утицајем преко једног броја владика пре свега Митрополита Амфилохија Радовића у оквиру власти др Војислава Kоштунице и ДСС од 2000-2008 године који је законом о реституцији повратио СПЦ значајну имовину и финансиску позицију свештенства СПЦ. Kоштуничина власт имала је и једну димензију „теократске“ полтике деловања дела свештентва и чланова Синода на одлучивање у оквиру државне политике.Kоштуница на почетку премијерскг мандата који је имао 2004 године био под „мартовским идама“ односно паљењу Kосова од стране Албанаца где је са врхом СПЦ био пасиван, да би на крају свог мандата 2008 године имао међународно признање Kосова од стране САД и већег дела ЕУ без већег реаговања .СПЦ и влада Србије су тада биле доста „благе“ и према паљењу Kосова и касније према међународном признању Kосова. Тада те 2004 или 2008 године СПЦ је имала обавезу да подигне Србију и хришчански свет на „ноге“, али је следила аутистична политику владе др Kоштунице или самољубне политике председника Бориса Тадића од 2004-2012 године.

Владике као „комесари“ и „политичари“

Тако смо сведоци да и председник Тадић, премијер Kоштуница, али долазећи председник Николић и премијер и сада председник Вучић имају уза себе политизоване или острашћене владике које више делују као „духовници“ или „комесари“ политичких партија него као православни и светосавки „Пастири“. Расокол у СПЦ појачан је након смрти Блаженопочившег Патријарха Павла у сукобу Синода и Владике Артемија и дела монаштва на Kосову и Метохији који је напустио манстире и Kосовски завет .Уместо Владике Артемија који је вољом својих блиских сабеседника и ученика Аве Јустина Поповића (Атансије Јефтић и Амфилохије Радовић) на Kосову и Метохији успоставља се неомондијаллистичка и екуменстичка струја која је била блиска прво Борису Тадићу, и наследницима на трону државне власти.Рашчињење владике Артемија у коме учествују његови „камаради“ тз „Јустинијанци“ али и они блиски идејама Владике Николаја Велимировића створен видни јаз и пукотине у СПЦ,СИНОДУ .свештенству али и међу православним верницима како на Kосову и Метохији ,тако и у Србији и Републци Српској.Поједина јавна обраћања „инквизитора“ владике Артемија пре свега умировљеног владике Атанасија или Митрополитиа Амфилохија Радовића око односа власти према Kосову и Метохији на путу Србије ка ЕУ испуњеног „трњем и понижењем „показао и духовно и световно стање у врху СПЦ.

„Феудализација“ СПЦ и борба за утицај?

Борба за власт у епархијама ,лично богаћење владика и свештеника ,додвравање властима утицало је на слабљење СПЦ и друштву и губитак иницијативе у односу на политичку власт и државну моћ када је у питању будућност Kосова и Метохије, али и позиција СПЦ на Kосову и Метохији. Политиканство и лична борба за власт у СПЦ и утицај у друштву довео је до видне компромитације и конфронтације појединих владика не само око „унутрашњег“ дијалога о Kосову,већ и у ставу око улоге Алојзија Степинца у погрому над Србима у НДХ , али и око питања екуменизма рачунајући и „кадрирање“ и пројектовање односа у врху СПЦ. .Створена је атмосфера у СИНОДУ СПЦ за и против политике Александра Вучића и власти око Kосова и Метохије и тај „синдром“ је био и у време власти Милошевића од 1990 -2000 када су биле „одане“ владике политици Слободана Милошевића и они који су га „анатемисали“. Тачније тада су Милошевића подржавали Митрополит Амфилохије Радовић, а „анетемисао“ га је Атанасије Јевтић. Сада смо сведоци да јаку критику на рачун Вучића има и Амфилохије и Атанасије док Предсендника Србије „очински“ разуме и бодри Патријарх Иринеј. Још тежа ситуација је што државни званичници „ударају“ по владикама које критикују власти око Kосова ,а да Патријарх не „штити“ своје духовно братство већ пушта да буду развучени кроз „таблоидно“ политичко блато. Очигледно је на делу сценаријо борбе за будући престо у врху СПЦ и коришћење „унутрашњег дијалога“ о Kосову као вид политичке и јавне борбе.Ова поларизација унутар Синода СПЦ није добра ни за „распето“ и отето Kосово ,нити за углед СПЦ која је све више под јаким утицајем екуменизма,мондијализације али и корупције и отуђења од „малог човека“ и (не)разумевања реалног живота али и глобалне политике.

Томислав Kресовић

Извор: vidovdan.org