Споменко Гостић. Он је био више од хероја. Он је заувек остао дете, и ако детињство није имао. Ово није само прича о Споменку Гостићу, ово је прича о храбрости, чојству, јунаштву, одлучности и племености једног дечака који би могао да послужи као узор многим људима у данашњим временима, када смо помало и заборавили шта поменуте речи значе.

Овај дечак, дечак само по својим годинама је један од најзначајнијих личности са простора Балкана, неправедно заборављен, неправедно избрисан из историје, неправедно запостављен када се говори о ратним херојима, а заслужио је да о њему зна читав свет.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Kратки интервју малог Споменка

1992. године започиње рат и ускраћује му све радости које детињство носи са собом. У том периоду живи скромно са мајком Миленом у селу Јовићи, блилзу Маглаја. Јовићи су махом били окружени насељима са већинским муслиманским живљем, па се нажалост, убрзо нашао на првој линији фронта.

Али не, његово детињство не престаје само због зла звано рат које се надвило над његовим селом и његовим животом. На почетку рата, у априлу му умире мајка, остаје да живи са својом баком, али му је живот на крају ускратио и последње уточиште. Бака је погинула у септембру 1992. године у гранатирању села од стране Армије Републике Босне и Херцеговине.

„Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде„, говорио је мали Споменко када му се указала прилика да изађе из ужаса који доноси рат и да настави нормалан живот у Паризу.

Не, дечак је већ довољно сазрео да је сматрао да је његова дужност бранити отаџбину. Свој пут је наставио у војсци, она му је била и заштитница и нада. Постао је курир, а убрзо је достављао храну војницима. Брзо је покупио симпатије војника који су већ били зрели људи. Дивили су му се.

Неуморно је обављао задатке које је добијао, али једног дана је упао у минско поље са коњском запрегом. Kоњи су настрадали, али је Бог малог Споменка сачувао. Био је лакше повређен, да би му се касније десила још једна лакша повреда.

Муслиманске снаге су извршиле офанзиву на планину Озрен народ је кренуо да се провлачи из Јовића, али не и Споменко. Остаје да брани село заједно са војском.

У марту 1993. године по српским положајима кренуле су да падају гранате од стране Армије Босне и Херцеговине. Погинуло је пет војника, а мали Споменко је тешко рањен. Тог кобног 20. марта је подлегао повредама, у родним Јовићима, на брду Васићи. Имао је само 15. година.

Сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу села Јовићи које је припало маглајској општини у саставу БИХ.

Добио је надимак Мали Обилић.

Leave a Reply