У Србији вероватно нема човека који није чуо за Француза Арноа Гујона. То је најпознатији међу Европљанима (и странцима уопште) активиста који скоро две деценије ради на пројектима пружања хуманитарне помоћи Србима на Косову и Метохији. Својим примером Арно Гујон је успео да докаже да не морате бити велики политичар или утицајан бизнисмен да бисте чинили велика дела.

Хуманитарне активности започео је 2004. године — непосредно након погрома који су учинили албански екстремисти над Србима на Косову и Метохији 17. и 18. марта исте године. Тада је основао организацију „Солидарност за Косово“, а непуних годину дана касније, заједно са братом, довезао је комбијем прву хуманитарну помоћ од становника Француске. Кроз неколико година мала студентска иницијатива Арноа Гујона прерасла је у једну од највећих хуманитарних организација на Балкану.

Без икакве финансијске подршке државних или европских структура, само захваљујући помоћи хиљада спонзора и добрих људи из целе Француске, организација „Солидарност за Косово“ је за неколико година рада упутила на Косово десетине камиона хуманитарне помоћи. Заједно са српском црквом и српским друштвеним организацијама, организација Арноа Гујона је пружала подршку образовним и медицинским установама у српским енклавама на Косову. Француски волонтери помагали су у изградњи пољопривредних објеката и у раду народних кухиња за сиромашне, куповали су стоку, пољопривредне машине, храну, лекове…

Од 2012. године хуманитарна организација Арноа Гујона успела је да обнови више од тридесет српских школа на Косову, организовала је прво путовање на море за више стотина деце, помогла је породилиштима, болницама и домовима здравља. „Солидарност за Косово“ је пружила помоћ косовским Србима у вредности од више милиона евра.

Арно Гујон је током више година био организатор и један од главних говорника бројних округлих столова и конференција организованих у Србији и иностранству, и посвећених проблему положаја Срба на Косову и Метохији.

За свој пожртвовани рад Арно Гујон је награђен великим бројем признања од стране државе и цркве, а бивши министар унутрашњих послова Небојша Стефановић 2015. године доделио је Гујону почасно српско држављанство.

Узимајући у обзир дугогодишњи рад са косовским Србима, његове међународне контакте и личне и професионалне квалитете, српске власти су му понудиле место директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, која је орган управе у саставу Министарства спољних послова.

Тако је волонтер из Француске, којег многи Срби сматрају великим пријатељем њихове земље, успео да пређе дуг пут од ентузијасте до званичника, који није далеко од министарског статуса. И поред заслуженог признања и славе Арно Гујон остаје веома љубазан и отворен човек и у разговору са дописником пројекта „Балканист“ радо је говорио о тренутној ситуацији на КиМ и животу Срба у покрајини.

Арно, како се осећате на новом месту?

Осећам се веома добро зато што волим изазове. Ово јесте огроман изазов за мене. То је одговорно место са широм надлежношћу. Овде је потенцијал велики. Желим да унапредим рад Управе, да покренем доста нових пројеката, да доприносим својом енергијом побољшању положаја Срба у региону и у дијаспори.

Како се Ваш нови посао уклапа са послом хуманитарца?

Огранизација коју сам основао 2004. године „Солидарност за Косово“ наставља са својим радом, са својим пројектима. Недавно су француски волонтери били на Косову и Метохији за Божићни конвој, седамнаести по реду. Тренутно завршавамо радове на фарми за краве музаре. Активни смо око поплава које су погодиле цело Косово. Тако да са те стране то функционише. Наравно да имам мање времена за организацију, али пошто имамо искуство од 17 година, имамо више волонтера, више запослених и све што се тиче оперативних задатака пренео сам на друге волонтере и запослене. Ја остајем ту да вршим надзор и континуитет у раду. И свакако да не бих прихватио тај позив кад не бих био сигуран да хуманитарно удружење које водим неће трпети због тога. Сада у суштини та хуманитарна организација помаже Србима на Косову и Метохији, а ја на челу Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону ћу такође моћи да помогнем Србима само ван Србије. Тако да је за мене то комплементарно и много ми је драго што могу сад на два нивоа да радим.

Да ли је сад на неки начин постало лакше да радите зато што нисте само волонтер, ентузијаста, него имате неку званичну подршку?

До сада и као председник хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ имао сам велико поштовање од стране српског народа, српске цркве и српских власти. И добио сам и признања за тај хуманитарни рад. Тако да у том смислу никад нисам имао неких проблема, увек сам наилазио на разумевање, на подршку из свих институција у Србији који су ми излазили у сусрет кад ми је било потребно. У том смислу нема неких промена по сам хуманитарни рад. А сад имам сарадњу на државном нивоу за те нове надлежности у вези са регионом и дијаспором. До сада сам радио само у невладином сектору, а сада радим унутар државе Србије, у сарадњи са људима који су на врху те државе, што ми свакако даје веће могућности деловања.

Како стоје ствари на Косову? У медијима има пуно противречних информација о стању у региону: неко каже да је „све лоше“, неко није толико песимистичан. Са становишта особе која већ дуго ради на Косову, каква је данас тамо ситуација?

Српски народ на Косову и Метохији већ 21 годину живи, тачније преживљава у изузетно тешким условима, без основних слобода. Говорим о селима јужно од Ибра, о такозваним енклавама, где су Срби на милост и немилост оних који им прете, и ти Срби не уживају ни слободу кретања, ни слободу говора. У неким местима је опасно говорити на српском језику, не можете да славите Божић или Васкрс, не можете да обиђете гробља својих предака. Напади су, нажалост, и 21 годину после рата и даље учестали. Тако да је ситуација и даље комплексна и ја се дивим српском народу на храбрости. Верујем да многи други народи можда не би успели да претрпе све што су Срби претрпели, и ти други би већ отишли одавде. А Срби ипак остају тамо. Њих 100 хиљада одбија да оде иако је притисак огроман. Они желе да остану на земљи где су се они сами родили и где су се родили њихови преци. И у томе им помажу Српска православна црква, држава Србија и хуманитарне организације попут наше.

Поред саме материјалне помоћи, оно што је важно за народ тамо је да зна да није сам, да није заборављен, да има људи који мисле на њих. Они су за мене јунаци самом чињеницом да они остају да живе тамо. Желео бих да истакнем да су Срби на КиМ пример за све нас, за Србе, Французе, Русе. Ми можемо да се угледамо на њих, њихову храброста и на њихову жртву. Треба исто истаћи да се у енклавама рађа знатно више деце него што је просек не само у Србији, него и у целој Европи. То показује да они кад је тешко и кад ситуација можда рационално гледано изгледа безизлазна, они виде наду и светло на крају тунела.

Очигледно је да, упркос реторици да је „Косово изгубљено“, београдске власти ту и тамо отварају предузећа, граде куће, инвестирају. Можда у дугорочној перспективи и није све тако тужно? Можда постоји нешто више од наде, неки план или стратегија?

Ми смо сарађивали више пута са епархијом Рашко-призренском и Канцеларијом за Косово и Метохију око важних пројеката за опстанак Срба на КиМ, око изградње фарми које запошљавају људе, које дају храну социјално угроженим породицама, око изградње и опремања породилишта, домова здравља. Тако да то показује да се плански гледа на то кроз економско оживљавање, кроз помоћ породилиштима и помоћ за најмлађе. И оно што можемо често да чујемо од самог народа на КиМ то је: биће боље, даће Бог! То је та нада коју сви они имају. И од многих можемо да чујемо да ништа није готово док није готово. А није све готово док је на КиМ макар један Србин. То мисле сви. И то је оно што ми улива наду да ћемо сви заједно, заједничким снагама успети да побољшамо њихов положај док не буду дошла боља времена.

А на који начин државна помоћ стиже на Косово?

Ја не могу да говорим око тих техничких ствари, али држава чини све што може да помогне својим грађанима, користи све могућности, пре свега дипломатске. Иако се регуларно судара са контрамерама које предузимају приштинске власти.

Како функционишу српске државне структуре и институције на Косову — на северу и у енклавама? На пример, школе и болнице. Да ли тамо раде Срби? Или све то зависи од одлуке приштинских власти?

На Косову и Метохији цео школски систем, здравствени систем је и даље у систему Србије, што је изузетно важно. Зато што без школа, без домова здравља и болница на северу Косова српски народ би тешко опстајао. И не само због радних места, која су и те како важна, него због тога што ако не можете да школујете своје дете, ако не можете да лечите своје дете, упркос огромној жељи и вољи ви нећете остати. Захваљујући тим школама, болницама и домовима здравља народ може да опстане. Оно што је веома важно за опстанак Срба на КиМ су цркве. Јер где су цркве опстале и народ је остао. Тамо где су порушене, народ је отишао. Тако да имамо вертикалу која их држи – цркве — и хоризонталу која их спаја – школе, домове здравља.

Како Срби виде своју будућност? Да ли верују да ће се Косово вратити — у целини или делимично — у Србију или се припремају за улогу националне мањине у самопроглашеној држави сумњивог међународног статуса? Како они виде ситуацију кроз пет или десет година?

Од њих је тешко добити информацију о томе шта ће да буде за пет или десет година. Али оно што је лако добити од њих то је шта ће да буде сутра. А кад кажу сутра, то значи за 100 година или за 1000 година.

Они мисле да ће сутра Косово бити оно што је увек било – део српства, део Србије и централни део српског идентитета. Они су свесни да су својим присуством на Косову и Метохији нада за цео српски народ, зато што идентитет сваког Србина на свету се окреће око Косовског завета. И тај завет је жив зато што су ти Срби на Косову и Метохији живи и присутни.

Кирил Боршчев

Leave a Reply