Црногорски књижевник Милорад Поповић, добитник за своја два романа, “Kарнера” и “Човјек без лица”, награде Меша Селимовић и Његошеве награде, у хрватским медијима обрушио се на актуелно српско руководство и СПЦ оптуживши их да својим деловањем „гурају“ руски утицај на Балкану и покушавају да сруше независност Црне Горе.
Та жеља, да тако кажем, идеолога српства да од Црне Горе учине своју земљу и од Црногораца Србе још увијек је јака и доминантна у српском политичком и културолошком и ином корпусу, без обзира на то које су идеолошке боје они на власти. Нажалост, та задрта и задригла негација и потирање црногорске самосталности, самосвијести и посебног идентитета дубоко су укоријењени у српској политичкој мисли. Они се једноставно не могу помирити ни суочити с тим да постоји нешто што је аутентична Црна Гора и Црногорци, који су засебни ентитет и политичко-културолошка категорија – каже писац и појашњава:
– Вучић се осетио снажним да започне поновно “чачкати” Црну Гору. Они за ово што раде ипак имају једну активну позицију у самој Црној Гори. Вучић се ослања на део политичког спектра у Црној Гори који је просрпски, односно великосрпски, а и све више проруски. Осим политике, и неке друге важне институције у Србији стоје или чак предводе ту политику, попут Академије наука, Друштва књижевника, а једна од најважнијих полуга је и Српска православна црква, јер се управо и брине за тај, како да кажем, утјецај или одгој српског националног бића код Црногораца. А сада се и ту догађају неке промене које су изазвале Србију да овако бурно и неадекватно реагује. Трећи, врло важан сегмент, који додатно мотивише Вучића на овакво понашање јест ново руско пенетрирање на ове просторе, које је, по мени, више тактичке неголи стратешке нарави. Руси желе себе позиционирати као велику и значајну државу па имају своје геополитичке фантазије у којима је Балкан њихова традиционална жеља и мета истиче писац и настваља у истом тону:
– Уласком Црне Горе у НАТО Русија је, дефинитивно, изгубила ту једну шансу да буде присутна макар на малом дијелу Средоземља, а, с друге стране, и Србија је тим чином изгубила могућност да те своје “црногорске планове” спроведе у дело. Зато просрпске странке у Црној Гори стално и говоре да ће тражити излазак земље из НАТО-а, јер припадност Црне Горе НАТО-у и ЕУ њих удаљава од њихових програматских освајачких циљева. Свака великосрпска идеја промашена је без Црне Горе. Наиме, Црна Гора је “сукус” великосрпске идеје, она је, како се каже, српска Спарта. Исто је и Kосово. Без та два сегмента идеја великосрпства је, заправо, умртвљена и банална. У неком краткорочном периоду они би се задовољили и независном Црном Гором, али која би била заправо марионета Србије односно Русије. Пристали би на Црну Гору као неку Републику Српску. То је максимум на који највећи број политичке елите у Србији пристаје када је Црна Гора у питању.
Поповић се обрушио и на СПЦ:
– СПЦ је најмрачнији део српског политичког и националног битка. У Црној Гори она је пре паравојна, параполитичка и паракултурна институција неголи духовна и верска у оном исконском хриршћанском смислу и послању. Њихова једина мисија у Црној Гори јест да пропагирају српство односно великосрпство, негирају не само државност него и етничку, културну, друштвену и сваку другу посебност Црногораца. Њихов је циљ и послање да одбијају, понижавају, негирају и деградирају сваку назнаку било какве црногорске посебности. Црна Гора је за њих или повесни српски термин или тек географски, а највише што могу поднети као фолклорни. Ово је јединствен пример у православном свету да је једна православна Црква не поштује и одбацује световну власт у земљи у којој ђелује. Сматрају да је Црна Гора неодржива јер су рецимо, кроз повест, били врло лојални и османској и комунистичкој власти – тврди писац и наставља своју тираду:
СПЦ је српски и руски бастион за деградацију црногорског бића и идентитета. Деловање СПЦ-а велики је проблем за унутрашњу стабилизацију Црне Горе, њену самосталност и евроатлантске интеграције те стални део дестабилизације и неспокоја. Данашња реторика СПЦ-а није ништа друкчија од оног припростог комунистичког агитпропа у првим годинама након Другог светског рата. Брутална црна пропаганда која нема никакве везе с реалним стањем. У којој се изговарају оптужбе које немају никакве везе, нити се ичим могу поткрепити, али је важно да се направи ефекат, да подобни режимски медији то распаљују и шире, а заправо уопште не виде да, с једне стране, таквим изјавама релативизују стварни карактер НДХ те банализују оно о чему данас говоре. Но, њих за то није брига. Битан им је онај први ефект, јер НДХ је нешто страшно, а сада, ето, има нешто још горе – Црна Гора Мила Ђукановића, а из тога онда произлази – што с таквим злом треба учинити и да су сва средства ту допуштена. Није то изречено без врага. Има то дубоки корен без обзира на свесну апсурдност те тврдње. Лаж је у хриршћанству смртни грих, али они је стално користе, доказујући тиме да нису ту због хриршћанског и верског послања, него у служби политике Велике Србије – закључује Поповић.
