Закукала сиња кукавица,

На граници босанскога бана,

Остави га јато соколова,

Оставише браћа изабрана,

Свој је браћи својој омрзнуо, 5

И голубу на јеловој грани,

И бијелој на планини вили,

Камо л’ није народној кабили.

Кад на Босну навојштише Турци,

Да добију босанскога бана,

Да је њему добра срећа била,

Да је имо срце у њедрима,

Мушку памет у јуначкој глави,

Не бише га преварили Турци,

А тако га преварише љуто.

Превари га Отмановић царе,

Са онијем краљем латинскијем,

Што издаде на води бродове.

Наком смрти славна господара,

Господара силнога Душана,

Он је своју браћу порушио,

Порушио и сневеселио,

Јер је тело с душом раселио,

Сиротињу своју оставио,

Да Душана жали и помиње,

Довијека да за њим јадује.

Оста Босна на босанском бану,

А у бана танка памет бјеше,

Танка памет, а несрећа брза,

Јер му књига из Њемачке дође,

Од латинског краља њемачкога,

Овако му ситна књига каже:

»Бе не бој се, Ристићу Шћепане,

Што су на те навојштили Турци,

Од Једрене јест Мехмед Алија,

Да притисне Босну поноситу,

Да окрене све под своју руку,

Ал’ се тога немој препадати,

Он је један, а наске двојица :

Два љешника ораху су војска ;

Ак’ ‘оћеш ти мене послушати,

Он не море с нама ратовати,

Да се данас у једно сложимо,

Да ми нашу војску саставимо,

Помени се да си вјере моје,

А окрени све твоје под моје,

Нека буде сва управа моја,

Земља твоја а управа моја,

Да ти узмеш моје џенерале,

Које себи уз кољено храним,

Па и тебе од Турака браним.«

Када бану така књига дође,

Када виђе што му књига каже,

Превари се, уједе га гуја,

Закука му римска кукавица,

На пенџеру, у бијелом двору,

Што остави чисту вјеру своју,

А прихвати туђу брез невоље,

Сва од њега браћа одступише,

И војводе српски начолници,

Одступише, јер га омрзнуше,

И од њега лице окренуше,

Своју јадну војску.порушише,

Сиротињу славнога Душана,

Јера нема његове управе,

Нема му ко војском управљати,

Бановину бранит од Турака,

А на Босну Турци наступише,

Половину Босне притискоше,

Србадија силна и бијесна,

Ал’ залуду кад ту фајде нема,

Кад ко војском окренути нема,

Како пред њом поглавара нема,

Душманин се лако на њу спрема,

Половину Босне прихватише,

Поглавице српске похваташе,

Неког силом, неког пријеваром;

И Сарај’во под руку узеше,

Па на бана војску окренуше,

Мисли бане да ће останути,

А не види да ће погинути,

Мисли јадан Ристићу Шћепане,

Његову ће заклонити главу,

Присталице, једне невјерице,

Што су за њим пристали за благо,

У Крајину бана отпратили,

У Јајцу се с њиме уседрали.

Док закука сиња кукавица,

На врх Јајца у његовој кули,

Овако је њему закукала:

»Босне бане, Ристићу Шћепане,

Сву ти Босну притискоше Турци,

А све с тебе и невјере твоје

Док не слушаш Србадије своје,

Већ слушаш господе латинске,

Који тебе љуто преварише,

Навратише, пак те превјерише,

И за собом тебе окренуше;

Видиш, бане, ти несреће твоје,

Што остави вјеру прађедовску,

Славну вјеру српску и хришћанску?

Док си своју вјеру оставио,

Видиш ђе си главу изгубио?

Како сјутра бијел дан осване,

И на те ће ударити Турци,

Каменита Јајца опколити,

Сву су Босну под руку узели,

И војводе српске заробили,

Који су се били и крвили,

Неки био, неки није смио,

Док од тебе помоћи им нема,

И теби се лоша срећа спрема,

Сјутра ће те опколити Турци.«

Док искука бану кукавица,

Удари му љута жаовица,

Љуто жали што је урадио,

Вјеру жали, а Богу се моли,

Ал’ залуду Богу није мио,

Није мио ко је прије био,

Док је своју вјеру погазио. 120

У то доба ударише Турци,

Низ Крајину кајно горски вуци,

Све сијеку Србе Крајишнике,

Од старина рођене јунаке,

-Крајишници на гласу јунаци, 125

Љуто бију по разбоју Турке,

Ал’ залуду, пусте фајде нема,

Док ни отклен помоћи им нема,

Жарко их је пресјенуло сунце,

Остадоше Срби сиротице, 130

За господом силнијем Душаном,

Кад се Душан представио славно,

И Босни је барјак потавнио,

Краљечини, пак и бановини,

Док изгуби ‘наког господара, 135

Господара силнога Душана,

Турцима се отворише врата,

Да узимљу земље и градове,

По Србији на четири стране,

Сву Крајину редом притискоше, 140

Док сиђоше Јајцу каменоме,

Око Јајца војску уседраше,

Уседраше и утаборише,

И ту с баном џењак извадише,

Ту се бише за петнајест дана, 145

Препадоше босанскога бана,

Потоњега Ристића Шћепана,

Препадоше, па га преварише,

Све му шаљу књиге шаровите,

Шаровите, ама јадовите, 150

Те овако њему отписују:

»Што се бијеш кад ти фајде нема?

Теби више господоват нема,

Твој се коњиц у подруму спрема,

Да ти бјежиш, јали да погинеш, 155

Боље ти је данас побјегнути,

Нег’ на граду сјутра погинути,

А Јајац је наше љетовање,

Ође ћемо љето љетовати,

По свој Босни харач покупити,

У све раје ваше Србадије,

Нек се знаде да је наша раја.«

Кад то зачу Ристићу Шћепане,

На млађе је срклет учинио,

Пак по ноћи коње опремише,

Пак из Јајца ноћу побјегоше,

У Кључу се ватан учинише,

И топове своје окренуше,

Окренуше па их потпунише,

Дадоше им изобила хране,

Не би л’ турске саломили гране,

Још се узда Ристићу Шћепане,

Још се узда, да се не заузда,

Ал’ залуду њему фајде нема,

Док је своју вјеру погазио,

Он је своју срећу изгубио,

Боја нема, разбојишта нема,

Док се бане преко пута спрема.

Мало време, за дуго не било,

Док ујутру јутро освануло,

Освануло и сунце грануло,

Кад погледа Ристићу Шћепане,

Када Кључа опкололи Турци,

Опколили су четири стране,

Да саломе све банове гране,

Из топова бију у бедеме,

Дочека их Ристићу Шћепане,

Ту се бише три бијела дана,

Кад четврто јутро освануло,

Док ево ти књиге шаровите,

Од најпрвог’ царева везира,

По имену: бега Вели-бега,

И та књига ‘вако изговара:

»О чу ли ме? Ристићу Шћепане,

Ти босански од старина бане!

Што се бијеш, кад ти фајде нема?

Нема боја, нема разбојишта,

Веће бјежи, не изгуби главе,

Да се бијеш, избит’ се не мореш,

Да се молиш, одмолит’ не мореш,

Да с^откупиш, откупит не мореш,

Ако нам се данас предат непеш,

Нека знадеш, погинути мораш,

Да си вила, па да имаш крила,

Па да ти је од челика месо,

Не би перје изнијело меса,

Ја камоли, да би побјегнуо;

Већ послушај мене господара,

И везира Фати-Мехмед цара,

Што му војску водим и управљам,

А ево ти тврду вјеру дајем,

Ријеч дајем, којом се познајем,

Од Стамбола до Босне поносне,

Нека знадеш, преварит те нећу,

Ак’ ‘оћеш ме данас послушати,

Ти поведи своју породицу,

Собом води кога теби драго,

О свог рода и порода свога,

Од старине банова сјемена,

Води собом куд год теби драго,

Ти на Кључу отвори капију;

Пак проведи робље на капију,

И понеси готовину благо,

И остало што је теби драго,

Пак ти бјежи куд је теби драго,

А не бој се никога до Бога.«

Кад Шћепану так’а књига дође,

Опреми се, путовати пође,

Па изведе своју породицу,

Од старине банова порода,

А порода српскога народа,

Сиротињу славнога Душана,

Кога жали и јелова грана,

И на грани ‘тица ластавица,

На борићу сиња кукавица,

На омари соко ‘тица сива,

И његова сека соколица,

На јаблану ‘тица голубица,

И она га жали и спомиње;

И бијела у облаку вила,

И она је порушила лице,

Све то жали славна господара,

Господара силнога Душана,

Што је био слава изабрана,

За Србина ко за брата свога,

Док увену слава изабрана,

Србину је увенула грана,

Пропаде нам згода и слобода,

На Косову пољу несретноме,

Погибе нам слава и држава,

Погибоше све српске војводе,

С проклетога Бранковића Вука!

Кад је бане Кључа отворио,

Отворена врата оставио,

Он побјеже, жалосна му мајка!

Миелијаше да ће побјегнути,

Ал’ му јадну лоша срећа бјеше,

Гони му се срећа и несрећа,

Срећа мили, а несрећа трчи,

Несрећа му срећу престигнула,

Њега турска војска дочекала,

Дочекала, па га ухватила,

Ухватише, па га савезаше,

Од лаката руке до ноката,

Из ноката црна љева крвца,

Шћепан пишти кајно кукавица,

Ухзатише па га одведоше,

Одведоше Мули и Кадији,

И везиру бегу Вели-бегу,

Кад га виђе Мула и Кадија,

Оба сложно њима говорише:

»Што водите црна Ђаурина,

Ђаурина, мрка Каурина?

Што водите, што не погубите?«

Тадај рече везир Вели-беже:

»Послушај ме Мула и Кадија,

Није хвала, а није похвала,

Да јунаштво храни пријевара,

Да се ријеч гази и погази,

Ако желиш наше војне среће, 280

Што се рече, нек се оно стече;

Ми смо рекли да га пропуштимо,

И да њему живот поклонимо,

Да се на то сви редом склонимо,

Да склонимо, да се послушамо, 285

Здоговор се на сабору хвали,

Нек с’ и наше јунаштво похвали,

Јер и мали кад ријеч погази,

У њега су сломљени богази,

Ја камоли први поглавари, 290

Кад би ријеч своју погазили,

Остали би људи ко кравари!

Кад то зачу Мула и Кадија,

Кадија се на шиблику мучи,

А Мула му злу ријеч изручи, 295

И везиру тако препоручи :

»Чудим ти се, везир Вели-беже!

Су чим идеш, су чим војску водиш?

Што у глави луду памет носиш?

Што ти држиш вјеру у невјери? 300

У Ђаура никад вјере нема!?

Ако си му вјеру заложио,

Ја сам ти је ногам’ погазио,

Што нам буде, нек све мени буде,

Што ће нама вјера у невјери?! 305

Ја га дави! ја га посијеци![1]

Да ти њему запанеш у руке,

Он би тебе на ватру сложио,

Ја камоли вјеру погазио,

Ти се мени нимало не чуди, 310

Ако будем за то згријешио,

Што сам твоју вјеру погазио,

И на вјери њега погубио,

Погубио бана Ђаурина,

Сви видите, и приповидите;

Ако њега данас укопате,

Нек и Мулу сјутра укопате,

Ако за то огријешим душу,

Што Ђауру вјеру погазимо,

Нек м’ убије катура кобила,

Међу очи, нек ми чело скочи!

Нек видите шта сам урадио,

На Ђауру ђунах ухватио,

Ако л’ будем право осудио,

Свој вам Босни сто годин’ судио!«

Кад ту Мула рече лакрдију,

Изведоше бана босанскога,

Изведоше пољу на ширину,

Изведоше, па га посјекоше,

Посјечену главу поваљаше,

То везиру врло мрско бјеше;

А Мулину радост узвисише,

Пак пошета Мула и Кадија,

А бојали чибук припалили,

Пошеташе пољем широкијем,

Одбијају диме на сврдлове,

Прегледају коње и кобиле ;

И катуре, млоге дрварице,

Која има тврду самарицу,

Да банову натоваре главу,

Да је спреме бијелу Стамболу,

Док дођоше до једне катуре,

У Муле се лула раслабила,

Спаде њему лула са чибука,

Он се саже лулу прихватити,

Да наврне лулу на чибука,

А кобила што се придесила,

Одбаци се ногам’ чивтимице,

Међу очи плоче погодише,

Док у Муле очи искочише,

Једном пухну док душу испухну,

Једни вичу :»Да копамо бана!«

Други вичу: »Мулу рад’ рахмана!

Клањајте му турског харамана!«

Хараман му учинише Турци;

До везира гласи допануше,

И везир му рахмет предаваше,

Ала-рахмет, то је Мули таман!

Што погази вјеру на невјеру,

Те погуби босанскога бана,

На невјери турскога рахмана,

Нек ђаури виде и привиде,

Ђе је лоша вјера у Турчина.

Ђе гођ има у вјери невјере,

У том нико нек не држи вјере,

Што нам Мула на лонџи изрече,

Данас му се на видику стече,

Он продаде вјеру за невјеру,

Па изгуби у невјери главу,

Није Мула књигу доучио,

У Стамболу у бијелу граду,

Па кобила њега приучила!

То гледају Турци и хришћани,

Поглавице босанскога бана,

Што су њима руке савезане,

Кад виђеше, тадај говорише:

»А вјере ми, везир Вели-беже!

Казали су поодавно људи:

Нема љета брез Ђурђева дана,

Нема брата док не роди мајка,

Нема дана брез сунчаног зрака,

Нема вјере брез српског јунака,

Који срие у грудима храни,

Који Бога истинога хвали;

Који другог не роби, ни пали,

Онај славно за свакога ради,

Како за се, тако за другога,

Ради своје среће и другога,

Никад вјере погазити неће,

У томе ће Бог му дати среће.

Али ево муке и невоље,

Љута јада Босни изненада,

Дође вакат и дође вријеме,

Да нам Турчин и у Босни суди,

Који вјере ни закона нема,

Већ све себе у џе’енем спрема,

Он не пази вјеру у другога,

Горе гази вјеру већ невјеру;

Он се коме исповиђет нема,

Да све спали цркве и џамије,

Никоме се исповиђет неће

Не веле му закон прихватити,

Већ живина, ко млога дивина,

Данас живи, а сјутра умире,

Око себе неправду развире,

Сиротињи хаљину раздире,

Не говори никад: »Дај ми Боже!«

Већ увијек: »Дај ми, море, Влаше!«

То рекоше босанске војводе,

То рекоше, па их исјекоше,

Све то гледа везир Вели-беже,

Ђе на вјери Србе исјекоше,

Огледало Муле извиђаше,

Што зло рече, горе му се стече,

Ни за то се пак не сјетоваше,

Већ остале млоге исјекоше,

То везиру врло мучно бјеше,

Јад јадује, ником не казује,

Зла се нарав за Турке сказује,

Сам у себи везир говорио:

»Чини ми се, и заклео би’ се,

Да бијаху мене послушали,

Више бисмо земље прихватили,

Око Босне на четири стране,

Ниђе не би буџак остануо,

Ђе се не би Турчин населио,

А тако ће млого останути,

И остаће ломна Гора Црна,

Што је врело рођени’ јунака.

Црна Гора ломна за Турака,

Аза оне Црногорце љуте,

Није ломна, већ је гора ловна!

Чуо јесам ђе казују људи,

Ђе ј’ ондале свечево кољено,

То се лако прихфатити не да,

Већ на турски авдес лоше гледа.«

Тадај везир војску подигнуо,

Пак покупи славну Србадију,

Часом сабра педесет хиљада,

Све момака, жалосна им мајка!

Славног рода српскога порода,

Па их собом одведоше Турци.

Када Босну узеше под руку,

Тад на Црну Гору ударише,

Ал’ учинит ништа не могоше,

На н>ој млоги Турци изгибоше,

Изгибоше, њеки побјегоше,

Пак одоше на земље околне,

Да опколе и да их освоје,

Да прихвате све под своју руку,

Сиротињи да покажу муку,

Показаше, земље притискоше,

Све до мора на четири стране,

Све народе погазише славне,

А нејверне више подигоше,

Који њима народ издадоше,

Тијем Турци земље поклонише,

И давање млого одобрише,

Да не дају, већ да се познају,

Ђе су прије издајице биле,

А данаске турске познајице,

Ђе их Турци на то познадоше,

Па им туђе земље дароваше,

А који се вјерни догодише,

Брез својега добра остадоше,

Јадујући и сиротујући,

За господом славнијем Душаном,

Остадоше сиротице тужне,

Кајно ноћца брез жаркога сунца,

Ко ‘челица брез медна цвијећа,

Јадујући и сиротујући,

У љутоме ропству уздишући,

Издајући данке и хараче,

А помоћи ниђе ни од кога,

Ниђе никог до Бога једнога,

Мила Бога и крста часнога,

А све моле Бога истинога,

Да им сване и сунце огране,

Од истока оклен грије сунце,

Од Русије и од Шумадије,

Од Србије и од Горе Црне,

На видику славе поносите,

Да и њима са приносом дођу,

Да походе вјерне и невјерне,

Да дарују и да обрадују,

Вјерном славу и свакоме праву,

То ће бити мучно дочекати,

Ал’ ће жарко дочекати сунце,

Те Србину огријати лице,

Док покаже млоге невјерице.

Кад је прије на Косову било,

И српско се упуштило царство,

И С’ Њеманића на Отмановића,

И онда се Срби издадоше,

Један другом против учинише,

Међу њима који славни бише,

Невјерице њима завидише,

Славни бише и Србе бранише,

Бан Страхињић и Иван Косовац,

Пак и соко са јелове гране,

Славан Милош деснице уздане,

Докле буде дрва и камена,

Срби ће га жалит и спомињат,

За сав народ он погину славно,

Сиротиньи за н>им оста тавно,

Да га жали и да га спомиње.

Јадан Милош с тогје погинуо,

И њега је други опа’нуо,

Опа’нуо славну цар Лазару,

Међу собом пак се понесоше,

Тадај Турци на њих ударише,

У том Срби царство изгубише,

И невјере млоге постадоше.

Кад је Србим’ царовања било,

Змајевим’ је свуд насеље било,

Кад погуби славан цар Лазаре

Љута змаја огњена јунака,

У свом двору на демир-пенџеру,

И ту змају учини невјеру,

Ту змајева проговори глава:

»Шта уради, славан цар Лазаре?

Ласно тије било царовати

док бијаху змаји соколови,

Тешко Србу што дочекат може,

Ђе змај земљу прелећет не може,

Кад нестане мога змајовања,

Пожељеће Срби царовања!«

Иза тога дочекат се може,

Кад се Срби сви заједно сложе,

Када један добро дјело смисли,

Један смисли, други изговори,

Да се српска вјера разговори,

Да народу и српскоме роду,

Часом сване слава и слобода;

Док искочи на сунашце жарко,

Силан јунак Краљевићу Марко,

Јал’ војвода Обилић Милоше,

Те подигне соколове наше,

Од Србије и од Шумадије,

Црне Горе и Херцеговине,

И од Босне од земље поносне,

Кад се дигне и војску подигне,

А развије крстата барјака,

Кадјунаци окрваве руке,

И јуначке кад покажу знаке,

Тад ће Срби мејдан задобити,

И Турчина славно побједити,

Биће опет наша царевина,

И босанска славна бановина.

Тад ће Србе огријати сунце,

Од истока, до суђена данка. –

Бан босански кад Босну упушти,

Вјеру гази, с невјером се слази,

Те послуша латинскога краља,

И у Риму Папу латинскога,

Који Срба не хвали никога.

Већ га мрази, да ногам’ погази,

Вјеру даје, никог не познаје,

Србе каже да су од невјере,

Док превари босанскога бана,

Те с’ упушта Босна изабрана,

Са Србина, па на Латинина,

Иза њега на Отмановића.

Еј невјеро, ниђе те не било!

Што учини свем народу криво,

На видику српскоме јунаку,

Свак те виђе, пак те приповиђе,

И бијела у облаку вила,

Невјеру је навијек проклела;

А сив соко кад па’не на гране,

И он жали вјерне изабране.

Извор: Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 439-453.

Преузето са: srbiubih.com

loading...