Средњи век нам је оставио у Србији две врсте споменика архитектонског наслеђа. Једна врста тих споменика су они већ одавно и добро познати наши стари манастири, а друга врста су наши средњовековни градови.

Средњовековни град Маглич

Природно је што је монументална уметност манастира тако добро позната, јер је она привлачна својим раскошним фасадама и још богатија зидним сликарством са унутрашњости њених зидова. Градови су ипак мање познати јер су били мање привлачни својим сурим каменим зидовима без икаквог украса. Уз то их је већина већ потпуно у рушевинама.

Међутим, и они ипак заслужују да буду мало боље познати. Лепоте манастира нама, истина, говоре о изванредним уметничким способностима наших предака и времена између XИИ и XВ века, али и остаци старих градова могу много штошта рећи. За њих је везан .добар део наше средњовековне историје. По њиховим кулама, зидовима и капијама ми можемо ипак сазнати нешто више о животу наших предака, о друштвеним односима из тих давних времена, и, уопште, о тадашњим приликама у средњовековној српској средини.

Да објаснимо прво шта подразумевамо под речи „град“. Тај појам данас означава једно велико уређено насеље, оно што се доскора називало именом „варош“. У средњем веку, код нас, вароши скоро није ни било, а појам „град“ означавао је нешто сасвим друго.

Словени су при досељењу највећим делом порушили античке вароши. За дужи период времена није било ни потребно градити нове. Друштвени систем био је такав да су сељаци били везани за земљу коју су радили, а плодове њиховог рада највећим делом искоришћавали су владар, властела и манастири. Ти управљачи и корисници рада сељаковог морали су становати близу њива, ливада и шума, које су експлоатисали. Места где су становали они су утврђивали за одбрану. То је била једна врста градова, такозваних „жупских“. Плодне котлине између ненастањених брда звале су се „жупе“, а свака је жупа имала обично и свој град. Ту је било правно и привредно седиште жупе.

Кад се развило рударство у земљи (а то је било у XИИИ веку), саграђени су уз руднике зидови и куле да их бране. То је била друга врста градова. Трећа врста градова саграђена је на стратегијски важним комуникацијама кроз земљу, обично више путева по клисурама. Четврта је била саграђена по периферији државе, тзв. „крајиштима“, да би спречавала упад непријатеља у земљу. Најзад, грађени су и градови који ће бранити богате манастире.

Било је, дакле, разних врста градова по намени и функцији. По систему и облику сви су били слични, јер су сви били изложени нападу истим оружјем, а такође су сви имали на расположењу и исто оружје за одбрану. То оружје било је тзв. „хладно“. На град је, у та стара времена, јуришала пешадија са копљем, стрелом, мачем и штитом, у циљу да продре у град, да провали капију, да се успуже на зидове, или да прокопа испод зидова. Ратне машине начињене од јаких дрвених опруга, замајаца и уврћених конопаца, што је све дејствовало као џиновска праћка, бацале су на град огромне комаде тешкога камена, којима су рушене куле и проваљивани зидови. Најзад, када све то није успевало, град је паљен (убацивањем запаљивих предмета), или је опсадом, глађу и жеђу примораван на предају. Опсађени град располагао је истим хладним оружјем да би одбио нападача.

Због тих средстава и таквог начина борбе био је условљен, с једне стране, прво положај средњовековног града, а с друге, његов облик и изглед. Наша земља је мешовито планинска и равничарска. У планини су градови постављани на што неприступачније стене и литице, како би тешко било нападачу успети се и како би ратним машинама исто тако било тешко нагоре бацати камење. Незгодна страна таквих положаја била је несташица воде на тим кршевима. И зато су опсаде тешко падале њиховим посадама које су за пиће имале само воду у цистернама, донесену у мешинама, или од прикупљене кишнице.
У равницама су градови могли имати бунаре, али је зато било лакше непријатељу до таквога града прићи и тући га тешким камењем. Одбрана таквих градова састојала се онда претежно у висини и јачини зидова и кула и у широком рову са водом око целога града.

Борба средњовековних ратника (фреска из XIV века)

Толико о положају градова. Из тог положаја излази да је облик основног распореда града зависио од терена, те је на врху брда морао бити онако неправилан како је неправилан био тамо и сам терен. У равници пак. град је имао на расположењу правилан терен; ту је он био са свих страна подједнако изложен непријатељу, те према томе ту је могао имати правилан распоред основе.

Сама структура средњовековног .града била је последица ових чињеница: феудални градови у Европи нису били копија нити наставак развоја старих античких утврђења. Они су се развили уз утврђене куле за становање, тзв. »Донжоне«. Око куле развило се утврђено двориште, које је примало посаду и економију за. исхрану те посаде. А то двориште утврђено је нарочито јако тек по повратку првих Крсташа са Оријента (у XИ и XИИ веку), где су од старих ратника Селџука и Сарацена научили како се граде савршене тврђаве. Тако су постали „бургови“ феудалне Европе.

Код нас су ти облици прихваћени већ усавршени. Сваки такав стари наш град био је уствари једно двориште опасано високим каменим зидом, а тај зид је појачан и многим кулама. Често се међу тим кулама издвајала једна.већа и виша, то је био остатак донжона у којој је становао старешина. Све је било саграђено од камена, а по горњој ивици зидова и кула израђени су били зупци иза којих су били заклоњени стрелци који туку нападаче. Куле су имале или високе шиљате кровове или су горе биле равне да би одатле ратне машине могле бацати камен на непријатеља.

Градови су зидани најчешће на кулук. Мајстори који.су водили посао били су ипак специјалисти камењари. Обавеза зидања градова називана је у старим текстовима „градозидање“, а чување града „градобуденије“. У време мира посада није била велика и тек пред опасношћу градови су снабдевани храном и водом и поседани већим посадама. Заповедник града називан је „кефалија“. Град је био или својина властелина или је само у њему владар постављао кефалију. Град је био управни и економски центар жупе. Ту се прикупљао плод рада сељаковог, ту се и судило.

Под градом се обично развијало подграђе често и трг сталан или са повременим панађурима. Доцније, када су се друштвени односи изменили, у та су се подграђа концентрисали занати и трговина, и она су се развила у праве вароши (код нас назив „варош“ појављује се тек у XВ веку). А сам град који их је штитио напушта се постепено, јер од властелина који га је градио и држао варош преузима водећу улогу у своје руке. То је главни разлог њиховом нестајању. Други разлог је техничке природе: почетком XВ века уводи се ватрено оружје и противу топова нису више биле погодне куле које су биле лака мета за снажну гвоздену ђулад. Ово такође чини да старих облика градова нестаје већ око XВИ века.

Код нас развој градова није завршен природним процесом. Њега су прекинули Турци. По доласку Турака нестало је владара и властеле, те према томе и оних којима су градови требали. Турци су неке од старих градова посели и још неко време искоришћавали; чак су неке нове своје градове саградили у борби са Мађарима када су Срби из борбе испали. Тако је већина старих средњовековних градова пала у рушевине, а нешто је учинило време и околни сељаци који су их просто сматрали као каменоломе и њихов камен развукли за своје куће, воденице и ограде. Данас, ти некада „великославни“ градови, како су их стари текстови називали, пружају у највећем броју примера врло скромну слику.

На западу су уместо средњовековних градова остали после XВИ века још само утврђени дворци. У вези са питањем старих градова и двораца стоји пак и питање становања у њима средњовековних владара. Где су управо становали српски средњовековни владари? Знамо да су се они бавили по варошима, јер су ту потписивали повеље, а знамо и по томе што се на пр. Душан крунисао и што је свој Законик издао у Скопљу – али, ма да се у старим текстовима помињу „краљевски и царски дворови“ можемо са сигурношћу рећи да то нису биле палате у смислу на пр. цариградског дворца Влахерн, деспотског дворца у Мистри у Грчкој, или рецимо палата по италијанским варошима истог времена.

Владари су највише становали у мирно доба по летњиковцима или су путовали обилазећи земљу а у доба опасности становали су по градовима. Сталних престоница као на пр. Кијев у Русији, Краков у Пољској, Праг у Чешкој, Трнов у Бугарској, код нас изгледа да није било. што се тиче тих летњиковаца, ми их знамо само по имену јер на тим местима нема више ни трага каквих грађевина. То су Сврчин и Пауни на Косову, Неродимље крај Косова, Врхлаб на извору Лаба под Копаоником, Брњаци на Горњем Ибру, Дебрц на Сави, Рибник крај Призрена, Некудим код Смедерева итд.

Да бисмо добили какву ближу слику о томе како су изгледали ти летњиковци обратићемо се путописима странаца сувременика који су их видели: тако Византинци Кинам и Никита Акоминат бележе да су византијски императори Манојло и Исак Анђел у борби са Србима, спалили у два маха Немањине дворове који су били зграде од дрвета опкољене оградом од палисада. То је било у XИИ веку. Међутим, ни описи из XИВ века нису много друкчији: Византијски претендент на престо и цар, Јован Кантакузен, боравио је десет месеци као гост цара Душана на његовом двору у Приштини. Он каже да се у тај двор улазило прво кроз капију у велико двориште где се сјахивало са коња. Затим се улазило у одаје, међу којима је било нарочито великих за свечаности за саборе и за гозбе. Одвојено су биле коњушнице, просторије за послугу за кујне, за ловачке псе и соколе итд. Дакле, по свој прилици тај двор није био једна велика грађевина већ низ одвојених павиљона. Француски путник Бертрандон де ла Брокијер који је био на једном таквом двору Деспота Ђурђа Бранковића у Некудиму; назива га „уне вилле цхампестре ун трéс беау паyс ет бон“.

Саме зграде биле су по свој прилици од лакше грађе, и мада се оне често називају „палатама“, то су биле вероватно само нешто солидније и веће обичне куће. Оно што се доцније назива „конаком“.
Унутра је све то изгледа било такође доста примитивно и једноставно уређено. Грчки посланици затекли су на двору краља Уроша И његову снају, жену краља Драгутина како скромно обучена, преде.
На поду и зидовима биле су тканине и ћилими. Изгледа да се спавало без кревета, на патосу, на који су стављена дебела крзна и простирке озго (слично ономе што се и данас још чини по муслиманским кућама).

Намештај је био врло једноставан. Помињу се столице.

Цивилизација властелинска је, свакако, нарочито она примљена од Византинаца, у многоме била на вишем ступњу но на Западу, На пр. на старим нашим фрескама, које представљају тајну вечеру, леже на столу виљушке, међутим, зна се да се на Западу и много доцније још јело прстима. Виљушка се код нас тада називала „бадалка“ или по грчком „пирун“

И одело је могло бити скупоцено. У једној остави у Дубровнику забележене су у XИИИ веку, међу осталим стварима, и три свилене кошуље жене краља Владислава.

Теодор Метохит, канцелар византијског императора Андроника Палеолога, долазио је у пет махова на двор краља Милутина у Скопље да преговара о разним стварима (између осталога и о женидби краља, који је имао 60 година, са Симонидом, која није имала више од 9 година). Грци пишу да им је тада јело било служено на сребрним и златним тањирима, чега у то доба није више било на оронулом византијском двору. Тањири се у старим нашим текстовима називају „бљуда“ или „плитица“.

Забележено је чак и постојање чачкалица (од корала и сребра). На једном портрету на фресци у манастиру у Псачи властелинка има за појас заденуту марамицу.

Поставља се питање шта је од свих тих дворова остало?

Од летњиковаца нема више ни трага. Од каквих двораца по варошима исто тако. Једино још што се у понеком старом граду сачувала рушевина зграде за коју би се могло веровати да се у њој становало.

Међутим, зна се да се и у градовима становало, Константин Филозоф, биограф Деспота Стефана Лазаревића који је становао у Београду, описује његов двор. По њему, то је био један замак утврђен са седам кула, са капијама испред којих су се преко ровова, спуштали ланчани мостови. Тај је замак називан Нарин, био је на ономе углу данашњег Горњег града где је Мештровићев Победник и недавно је почето са откопавањем његових темеља.

Руски научник Гиљфердинг је још пре 100 година видео у граду Звечану остатке палате, од опеке, на два спрата, са прозорима и вратима лучно засведеним и са фреско-живописом у унутрашњости. Али данас тамо више ничега нема.

Једино се у Смедеревском граду налазе још и данас остаци једне импозантне грађевине. Млечани су забележили у својим архивама да су 1436. године њихови изасланици потписивали један уговор са српским деспотом Ђурђем Бранковићем („Ин салла магна аудиентиае ин цуриа сиве палатио, резидентиае“), дакле у великој сали која је била у палати.

Данас се на једном старом зиду смедеревске тврђаве, који гледа на Дунав, виде четири велика монументална прозора који су вероватно припадали тој сали. Само сале више нема.
Мањих остатака има још на више места по разним старим градовима, али се из њих не види много о томе како је изгледала та стара архитектура.

Можда би нам конаци средњовековних наших манастира којих има по гдегде још донекле очуваних, могли у томе нешто помоћи. Међутим, они чине целину са тзв. народском или фолклорном архитектуром кућа за становање а не са каквим старим дворцима или палатама.

Кад човек данас испита остатке те властеоске архитектуре за становање, мора доћи до закључка да код нас у средњем веку уопште није ни било каквих монументалних и архитектонски богатих засебних палата и двораца. По малобројним остацима дâ се закључити да су фасаде те врсте зграда, којих је ипак било у понеком од градова, биле релативно скромно стилски обрађене.

Није дакле никада постојао један монументалан и декоративно разрађен начин зидања тих цивилних грађевина нити један декоративан начин обраде њихових спољашњих фасада у ономе смислу како је то постојало код средњовековних наших цркава и манастира. Јер да га је било, било би и већих остатака као што их има од порушених и најмањих цркава. Грађевина се сруши, али се обрађено камење не уништава и увек на њему остане по какав орнамент.

Многи споменици наше црквене средњовековне архитектуре заштићени су већ одавно и осигурани од даљег рушења и квара. Са нашим старим градовима, то још до сада није био случај. За њих до данас скоро ништа није учињено. Свакако да би требало предузети све да се, бар они који заслужују, очисте од рушевина, окрпе и подзидају, претворе у паркове да се по њима поставе чувари и да се учине приступачним за посете и екскурзије – те да се тако сачувају од даљег пропадања. Крајње је време да се о овим старим споменицима притекне у помоћ и да се спречи њихово потпуно уништење и нестајање.

Александар Дероко (Предавање одржано на Коларчевом народном универзитету 1951. године)

Извор: skriptorijum.rs

Advertisements