После Дејтонског споразума 1995. процена државног врха СР Југославије била је да војска треба да се спрема за нове изазове, јер је био усвојен закључак да се није завршило разбијање земље по шавовима. Знало се да је агресија неминовна, али је била непознаница којим темпом ц́е бити извршена и у којој форми.

Имајуц́и у виду да је земља била изолована и да нисмо имали војног представника у Бриселу, било је неопходно да држава пошаље човека са дипломатским искуством који познаје геополитичке прилике. Без икакве конкуренције у јесен 1995. Врховни савет одбране је одлучио да у белгијску престоницу пошаље тада пуковника, а касније и генерала Јована Милановиц́а, који је био на кључном месту за стратегијске процене и анализе у Генералштабу.

„Наравно, Белгија није дозволила наш покушај да СР Југославија пријави војног изасланика и зато се применило друго решење — уградили су официра који је скинуо униформу на одређено време. Иако нисам био легализован, условно речено, био сам пребачен на платни списак Министарства иностраних послова и био пријављен као саветник министра у нашој мисији при ЕУ“, открива Милановиц́ за Спутњик.

После добијених информација да је Србију на састанку војног комитета НАТО-а у јулу 1998. бранио француски генерал, Милановиц́ је позвао француског генерала на ручак да би му се захвалио. Међутим, због пословних обавеза генерал није могао да дође, али јесте његов шеф кабинета мајор Пјер Анри Бинел. „За кратко време остварили смо веома близак контакт и рекао сам му шта ме све занима. Рекао ми је: ’Ја о томе много тога не знам.‘ А ја њему: ’Па шеф кабинета има материјал код себе.‘ Тада сам схватио да је боље да наставим са њим, јер ц́е ме ’хранити‘ документима која долазе за генерала. Плус, тешко је било очекивати да ц́е генерал изнети документа“, каже генерал Милановиц́.

Милановиц́ је крајем септембра 1998. слутио да се интервенција ближи, али су му за то били неопходни докази. Организовао је састанак са Бинелом у ресторану „Посејдон“ и уз непрестани надзор квази-конобара Милановиц́ му је рекао да су му потребни папири. „Kада ми је саопштио да нема документе, ја сам му рекао: ’Ако не будем дошао до тога, обесиц́е ме.‘ Он је само обрисао зној, погледао ме и рекао: ’Па имац́еш.‘ Отишао је у НАТО, слагао колегу који је радио на концепту да је генерал тражио план и увече сам у рукама имао план напада на нашу земљу“, прича генерал Јован Милановиц́ и додаје да ту почиње друго поглавље његове мисије. Kаже да га је Бинел изненадио, да је очекивао само инсерте, а не и цео план.

„До тада сам у Београд послао седам хиљада страница обавештајних докумената. Kада ми је уручио документа, сели смо у салон мог стана, отворили флашу вина и у наредна 2-3 сата тражио сам додатна објашњења. Онда смо стајали ц́утке у фоајеу… Он је гледао мене, ја њега и само је рекао ођедном: „Ја знам шта сам урадио“. Размишљао сам да ли се он каје, али је рекао: „То је било јаче од мене““, присец́а се он.

Милановиц́ је био поприлично уверен да су их безбедносне службе пратиле и да ц́е Бинела ухапсити чим крочи на улицу, а њега неколико тренутака касније у стану. Међутим, то се није догодило. „Изашао сам лифтом до гараже, узмем две кесе, у једној понесем стварно ђубре, а у другој документа. Бацим једну кесу, а другу ставим испод руке, променим правац кретања и дођем до амбасаде. Одувао сам једну паклицу цигарета у року од пола сата, три сам пушио истовремено. Позвао колегу, ја сам куцао и преводио, а он слао на посебан начин и 2. октобра је то освануло у Београду.“

У том тренутку план напада представљао је спас за Србију, јер је све циљеве војска успела да помери. „Трец́ег октобра америчка обавештајна служба је позвала партнере да им покаже размере хуманитарне катастрофе као повод ако нема Резолуције УН, онда може да се користи Резолуција 1199 и глава 7. Повеље УН као одобрење за агресију. Имам те шеме на којима су насликали 600 села по KиМ и приказали да је 200 сравњено, лагали су и у вези са избеглицама. Била је велика борба, а људи су устајали и говорили да то није тачно“, рекао је генерал.

Руководство Алијансе је због пропалог напада на СР Југославију било острашц́ено и желело је што пре да пронађе кривца. Хистерично су тражили ко је предао планове. „Официри су стајали као у реду за вакцинацију да их преслишају. На крају су дошли до података да их је мајор Бинел узео. Ухапшен је и одведен у Париз 19. октобра, а признао је да је планове дао српском дипломати.“

Бинел је био оптужен за националну велеиздају, а на суђењу су га називали и умоболником, психијатријски се и лечио од тортура у затвору, а породица му је након свега била уништена.

„Веровао сам му, јер му је деда био на Солунском фронту и у аманет му је оставио: ’Синко, ако некада негде сретнеш Србина, скини му капу.‘ И као друго, његов ментални склоп је био такав да није хтео ни професију ни своју душу да прода ђаволу због Американаца,“ каже Милановиц́ за Спутњик.

Мајор Бинел је осуђен на пет година затвора, одлежао је три године, а председник Србије га је 2012. одликовао „Орденом Обилиц́а“, тренутно ради као геометар у Тулузу. Милановиц́ тврди да је унутар НАТО-а имао око 50 оперативних веза, које су му после откривања његовог идентитета нудиле заштиту.

Ипак, генерал СР Југославије каже да би издвојио једног адмирала са којим је причао дан уочи почетка агресије, 23. марта. „Увече сам га питао: ’Шта ја радим вечерас, какав је мој задатак?‘. Он каже: ’Спаваш код куц́е.‘ Дакле, отклањам дилему — нец́е бити вечерас.

Сутрадан га назовем, а он каже: ’Видим ти чизме.‘ Ја одем куц́и, пресвучем се у маскирно одело, пољубим жену и децу и кажем довиђења до даљег. И увече у осам сати агресија почиње.“

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here