Пишући о различитим судбинама, општим и појединачним, са циљем да се одређене личности откључају из тамних вилајета црногорске историографије, у нашим ранијим објавама дотакли смо се и теме Срба из Црне Горе римокатоличке деноминације. Махом као витални аргумент против површних тврдњи да су православље и српство у црногорској прошлости били синоними, већ смо наводили лик и дјело, рецимо, дон Ника Луковића. Настављајући истом трансверзалом овог пута говоримо о тихом реформатору и обновитељу римокатоличке Цркве у Црној Гори, великом задужбинару, оснивачу надбискупске резиденције у Бару, али и српском патриоти и посвећеном националном прегаоцу који је, поред матерњег српског говорио још осам језика — Набискупу барском и Примасу српском, Николи Добречићу.
Овај угледни римокатолички свештеник који је у Риму докторирао теологију и имао прилике да, из ватиканских оригинала, чита Светог Тому Аквинског и Светог Августина ипак се, за живота, највише дивио Његошу, а као арцибискуп барски, новембра 1913. године, дакле о стогодишњици Његошевог рођења, у „Гласу Црногорца” писао је о нашем свијетлом владици: „На данашњи дан, када читаво Српство усхићено слави стогодишњицу великог пјесника Петра II, чији дух са висине гордог и поносног Ловћена лети над свим српским земљама, кличем: Слава неумрлом Владици, Господару непредобитне Црне Горе!”
Као поглавар римокатоличке цркве у Црној Гори, пружао је подршку династији Петровић Његош, међутим, одласком краља Николе у Италију и капитулацијом Црне Горе 1916. Добречић се разочарао у потоњег црногорског краља и његову политку. Тада постаје убијеђени присталица Карађорђевића, а своју подршку даје српским комитама, герилском покрету отпора у поробљеној Црној Гори. Наравно, 1918. године, др Никола Добречић је био отворени присталица уједињења Црне Горе и Србије те је, у име римокатоличке заједнице, подржао и поздравио одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори.
Када су, неколико година касније, краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија посјетили град Бар, Никола Добречић је тријумфално са грађанима Бара дочекао краљевски пар и поздравио га у име цијелог Приморја: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику и часну улогу у развитку и ослобођењу Српског народа, нарочито (вас поздравља) ово дивно Српско Приморје и овај старославни град Бар!”. Касније, за ручком, записана је и његова здравица витешком краљу ослободиоцу: „У Бару, на овом првом кораку слободног српског мора, дижем чашу за ваше благостање!”